Razgledajući šta da čitam na odmoru, naleteo sam na Elementarne čestice (Michel Houellebecq, Les Particules élémentaires, 1998). O ovom piscu imam nešto što bi se moglo nazvati lepim mišljenjem, naravno sa velikom zadrškom, što sam opisao i na ovom blogu u tekstu o knjizi: Mogućnost ostrva.
U međuvremenu sam pročitao da je Mišel jednom prilikom gostovao u Rusiji, gde ga smatraju "najvećim živim piscem"!? Zaista mislim da su Rusi nacija koja je možda najkompetentnija po ovom pitanju. Još od Tolstoja i Dostojevskog, oni su uvek tu, puno čitaju, uvek su moderni i uvek znaju šta valja. (Volim Solženjicinov "Jedan dan Ivana Denisoviča", a Limonov mi je odavno ukazao na nove horizonte.) I, gladna ruska publika se okupila da sluša svog idola, koji ih je, kako bi to samo Uelbek mogao, hladno i mrzovoljno odbacio.
Još sam na koricama pročitao da se radi o priči o dva polubrata, jedan hladan (impotentan) asocijalan naučnik i drugi koji seks smatra jedinom razlogom postojanja - koja su zapravo dve strane ličnosti samog pisca.
Prepoznajući sopstvena razmišljanja o "sreći" koja je zapravo seksualno uzbuđenje nasuprot intelektualne promišljenosti, koja je zapravo nedruštvena hladnoća, knjigu sam kupio, i sa uzbuđenjem koje me odavno nije zahvatilo, željno očekivao da počnem sa prvim stranicama.
...
Prešao sam već polovinu knjige kada sam prvi put pisao ovu recenziju, i tada sam napisao: "Ih, pih."
...
Osetio sam mnogo besmislenog preterivanja. To mi je davalo utisak neistine, pa čak i dosade... što naravno vodi do neslaganja. (Osetio sam se kao ruski fanovi: očekivao sam, a dobio sam ništa, razočaranje.) Uelbeka nazivaju lucidnim kritičarem savremenog zapadnog društva, a sve je izgledalo kao povlađivanje tom društvu, jer je jedina kritika izrečena preterivanjem, a to onda i nije neka kritika.
Sve vreme morate krajičkom uma da mislite: "Ti si, čoveče, lud. Idi leči se, nemoj da nas daviš".
Međutim, kako se bližio kraj, stvari su izgledale bolje. Šta se promenilo?
Pisac je konačno svoje likove stavio u stanje zadovoljstva i neke vrste sreće! Ako vi sve vreme samo negodujete i opisujete svoje nesreće i nesporazume... onda sa vama nešto nije u redu, a ne sa svetom koji vas okružuje. Međutim, ako objavite šta volite i čemu težite, ako priznate lepotu i zadovoljstvo, pa čak i zadovoljenje, onda postajete ljudsko biće, a ne promašaj.
O pomenutoj knjizi: Mogućnost ostrva sam često mislio čitajući Čestice. Smatrao sam je zrelijom i kvalitetnijom (a i napisana je 5 godina kasnije). Međutim, na kraju se ispostavilo da je "Mogućnost ostrva" samo nastavak "Elementarnih čestica", pa čak, ako se dobro sećam, ima i istih likova. (Trivija: Iggy Pop je inspirisan knjigom "Mogućnost ostrva" napravio ceo album: Préliminaires.)
....
I, umesto zaključka, izrodila mi se jedna misao (ne bavim se psihijatrijom, ovo je možda već opšte mesto), a to je: da je depresija zapravo stanje (da ne kažem bolest) sebičnosti. Nije svako ko je sebičan ujedno i depresivan, ali izgleda da je svako ko je depresivan, u stvari, sebičan. Ne ume da pruži zadovoljstvo, da se raduje tuđem uspehu...
U međuvremenu sam pročitao da je Mišel jednom prilikom gostovao u Rusiji, gde ga smatraju "najvećim živim piscem"!? Zaista mislim da su Rusi nacija koja je možda najkompetentnija po ovom pitanju. Još od Tolstoja i Dostojevskog, oni su uvek tu, puno čitaju, uvek su moderni i uvek znaju šta valja. (Volim Solženjicinov "Jedan dan Ivana Denisoviča", a Limonov mi je odavno ukazao na nove horizonte.) I, gladna ruska publika se okupila da sluša svog idola, koji ih je, kako bi to samo Uelbek mogao, hladno i mrzovoljno odbacio.
Još sam na koricama pročitao da se radi o priči o dva polubrata, jedan hladan (impotentan) asocijalan naučnik i drugi koji seks smatra jedinom razlogom postojanja - koja su zapravo dve strane ličnosti samog pisca.
Prepoznajući sopstvena razmišljanja o "sreći" koja je zapravo seksualno uzbuđenje nasuprot intelektualne promišljenosti, koja je zapravo nedruštvena hladnoća, knjigu sam kupio, i sa uzbuđenjem koje me odavno nije zahvatilo, željno očekivao da počnem sa prvim stranicama.
...
Prešao sam već polovinu knjige kada sam prvi put pisao ovu recenziju, i tada sam napisao: "Ih, pih."
...
Osetio sam mnogo besmislenog preterivanja. To mi je davalo utisak neistine, pa čak i dosade... što naravno vodi do neslaganja. (Osetio sam se kao ruski fanovi: očekivao sam, a dobio sam ništa, razočaranje.) Uelbeka nazivaju lucidnim kritičarem savremenog zapadnog društva, a sve je izgledalo kao povlađivanje tom društvu, jer je jedina kritika izrečena preterivanjem, a to onda i nije neka kritika.
Sve vreme morate krajičkom uma da mislite: "Ti si, čoveče, lud. Idi leči se, nemoj da nas daviš".
Međutim, kako se bližio kraj, stvari su izgledale bolje. Šta se promenilo?
Pisac je konačno svoje likove stavio u stanje zadovoljstva i neke vrste sreće! Ako vi sve vreme samo negodujete i opisujete svoje nesreće i nesporazume... onda sa vama nešto nije u redu, a ne sa svetom koji vas okružuje. Međutim, ako objavite šta volite i čemu težite, ako priznate lepotu i zadovoljstvo, pa čak i zadovoljenje, onda postajete ljudsko biće, a ne promašaj.
O pomenutoj knjizi: Mogućnost ostrva sam često mislio čitajući Čestice. Smatrao sam je zrelijom i kvalitetnijom (a i napisana je 5 godina kasnije). Međutim, na kraju se ispostavilo da je "Mogućnost ostrva" samo nastavak "Elementarnih čestica", pa čak, ako se dobro sećam, ima i istih likova. (Trivija: Iggy Pop je inspirisan knjigom "Mogućnost ostrva" napravio ceo album: Préliminaires.)
....
I, umesto zaključka, izrodila mi se jedna misao (ne bavim se psihijatrijom, ovo je možda već opšte mesto), a to je: da je depresija zapravo stanje (da ne kažem bolest) sebičnosti. Nije svako ko je sebičan ujedno i depresivan, ali izgleda da je svako ko je depresivan, u stvari, sebičan. Ne ume da pruži zadovoljstvo, da se raduje tuđem uspehu...
Нема коментара:
Постави коментар