Pogodila me je rečenica u intervjuu jedne domaće "estradne zvezde" koja je rekla "Naravno da želim da vreme provodim kod kozmetičara, pedikira, u bioskopu i pozorištu, i da se posvetim deci, a da mi muž sve to obezbeđuje..."
Nije bitno ko je ovo izjavio, važno je da je ovo stav verovatno ogromne većine ljudi danas na planeti. Neko to očekuje od muža, neko od plate, neko od države... a zapravo većina misli da im to pripada, da im pripada pravo da budu lenji, da rade što manje, i da se što više bave sobom, fizički, i da sebi povlađuju.
Ovo je izjavila "zvezda" u svojim ranim 40-tim, u naponu svoje snage. Propadnica generacije koja će po socijalnim mrežama postovati idilične priče kako su se nekada poštovale "prave vrednosti", kako današnji crtani kvare decu... a ne vidi da je ona, i njena generacija, zapravo tvorac tih crtanih, da su se njene "prave vrednosti" pretvorile u sebične i ništavne ciljeve!
Danas je "tako normalno" da želimo takve, najblaže rečeno, prostakluke.
Svedoci smo društvenih promena, ili bar komešanja, izazvanih realnim problemima, ali i ovakvim očekivanjima.
Istina je da su vladajuće strukture poništile demokratsku viziju smenjivosti. Istina je da ovakva pozicioniranost za sobom donosi korupciju, pojedincima donosi pravo vlasti. Velike društvene mase su onemogućene da napreduju ili da se bar osećaju zadovoljno ili jednako.
Istina je da postoji bunt protiv ovakvog stanja, i da je bunt sve veći, agresivniji i opipljiviji. I istina je da je taj bunt opravdan.
Međutim, ono što nije dobro u tom buntu, je da on prepoznaje samo protivnike (korumpiranu vlast, banke, vladare iz senke...), ali ne prepoznaje i ciljeve, šta zaista možemo uraditi kada (i ako) pobedimo sadašnju vlast?
Sve se svodi na ciljeve sadržane u rečenici koju sam citirao na početku... ovo je bunt onih koji bi želeli da više vremena provedu kod kozmetičara!?
Moja omražena "autorska prava"!
Muzičari... o čemu oni sanjaju i za šta se bore? Da im svi, večno, plaćaju za njihove pesme!? Previše je naporno vežbati i praviti koncerte, previše je naporno noći provoditi po kafanama... Cilj je da mi se plati! Nije cilj da uživam u tome što radim, da unesem svoju emociju, želju, razmišljanje... sebe... u umetnost i da mi to pruži zadovoljstvo. Neee. Cilj je "da mi se plati"! I to ne jednom, nego svaki dan, i to svi. (Ovo pišem prvenstvo misleći na sistem kolektivne zaštite prava).
Ali, ovo je takođe razmišljanje današnjice, koje ne može doneti ništa dobro. Ovo je glorifikovanje i potenciranje autorskih prava, gde je ideja upravo negativna, i anticivilizacijska, ili antiljudska: "Moj je cilj da napravim nešto što će mi omogućiti da nikada više u životu ne radim, ni ja ni moji naslednici!"
Ovo je srž problema, srž borbe koja se mora voditi! Autor je stvaralac kao i svaki drugi! Njemu treba da bude plaćeno delo, a ne da mu cilj bude raj na zemlji! Ako hoće više para, mora više raditi, kao i svako drugi!
Dozvoliti autorska prava, u pravcu u kome to vode izuzetno bogate firme koje su počele da gube svoje profite, je jednako propasti civilizacije.. urušavanje iznutra... urušavanje fizičkih koncepta rada!
Ono što danas traže za autorska prava, vodi u haos u anarhiju... jer samo rad može obezbediti da stvari budu uređene u upotrebljive oblike, a da se sve ne pretvori u običan haos pokretnih atoma... kuda nas danas vode.
Smatram da je nezaposlenost najveća pretnja savremenom društvu! Od nezaposlenosti počinju svi problemi. Ali, postoje dve vrste nezaposlenosti, objektivna i subjektivna.
Imamo objektivne probleme. Moramo priznati da koliko god nam je tehnologija pomogla, donela nam je i probleme sa kojima se nikada ranije nismo susretali... Donela nam je preveliku proizvodnju, donela nam je gomilu proizvoda, često bespotrebnih.. donela nam je sve manju potrebu za ljudskim radom...
Tehnologija nam je donela paradoks da danas proizvodimo više nego što nam treba, ali nam to nije dovoljno!
Ovo je realan problem nezaposlenosti. Veoma opasna stvar.
Međutim, mi ovu opasnu situaciju pogoršavamo... subjektivnom nezaposlenošću! Našom idejom kako bi život trebao da nam izgleda! Mi želimo nezaposlenost!?
Da li je ovo možda i veći problem?
26. 2. 2012.
24. 2. 2012.
Jednostavan život - Kenzaburo Oe
Japanski pisac, Nobelovu nagradu je dobio samo par godina pošto je objavio roman "Jednostavan život" (1990, naslov originala se i ne trudim da napišem).
Na žalost, čitanje ovog romana je samo potvrdilo moje sumnje da se lični život čitaoca (mene) i te kako odražava na to kako će prihvatiti neko književno delo. Tako da se moj uzburkani i dinamični životni period kroz koji sam prolazio nikako nije usaglasio sa mirnoćom i laganim tokom koji sam do sada nalazio kod svakog japanskog pisca, pa i Oe-a, pa još u romanu koji se zove "Jednostavan život"!
Zato nikako nisam mogao da se "uključim". Iako je japanska staloženost i začuđujuća naivnost usaglašena u izraženi osećaj pripadnosti društvu, i u ovom romanu toliko prisutna, da svakako ostavlja utisak.
Šta možete dobiti ovom knjigom? Osećaj da nešto shvatate o jednom dalekom, razvijenom, društvu. Začetke teških životnih i filozofskih pitanja na koja se odgovor daje na možda jedini ispravan način: živeti "jednostavan" život!
Ali, avaj, usporenost, "lagana vožnja"... nikako nisu odgovarali mom unutrašnjem životu!
Na kraju krajeva.. da li bih je preporučio?
Na žalost, čitanje ovog romana je samo potvrdilo moje sumnje da se lični život čitaoca (mene) i te kako odražava na to kako će prihvatiti neko književno delo. Tako da se moj uzburkani i dinamični životni period kroz koji sam prolazio nikako nije usaglasio sa mirnoćom i laganim tokom koji sam do sada nalazio kod svakog japanskog pisca, pa i Oe-a, pa još u romanu koji se zove "Jednostavan život"!
Zato nikako nisam mogao da se "uključim". Iako je japanska staloženost i začuđujuća naivnost usaglašena u izraženi osećaj pripadnosti društvu, i u ovom romanu toliko prisutna, da svakako ostavlja utisak.
Šta možete dobiti ovom knjigom? Osećaj da nešto shvatate o jednom dalekom, razvijenom, društvu. Začetke teških životnih i filozofskih pitanja na koja se odgovor daje na možda jedini ispravan način: živeti "jednostavan" život!
Ali, avaj, usporenost, "lagana vožnja"... nikako nisu odgovarali mom unutrašnjem životu!
Na kraju krajeva.. da li bih je preporučio?
6. 1. 2012.
Sloboda - s novim godom 2012
Roman "Sloboda" (Jonathan Franzen, Freedom, 2010) spada u grupu debelih, klasičnih, realističnih, romana, tipa ruskih klasika. Amerikanci su možda jedini ostali verni ovom tipu književnih dela. I ja to volim, još od "Sveta po Garpu", pa do sada mojih omiljenih "Middlesex"-a ili "Biblije otrovne masline".
Sloboda se bavi najaktuelnijim pitanjima od svih nabrojanih dela, dobila je sjajne kritike, uključujući i od Obame, predsednika US-a... ali, ipak, ne mogu je svrstati u moje favorite.
Čini mi se da je iz prevelike želje da se dohvati pitanja iz najvišeg političkog i društvenog ranga, autor propustio priliku da ispriča verodostojnu, ljudsku, porodičnu priču koja bi treba da je u osnovi ovog romana.
Likovi prebrzo i previše lako osvajaju najviše ciljeve, postaju uspešni, bogati i slavni, bez previše upuštanja u ovaj proces, uz lakonsko objašnjenje "on zna raditi".
Ja, kao čitalac, sve vreme sam u nedoumici da li je moguće da je u toj Americi to TAKO LAKO!? Da li je moguće da završite fakultet, i sve što treba da radite je da budete vredni da bi ishranili četvoročanu porodicu i izgradili sopstvenu kuću sa više automobila!?
Pored svih kontraverznih pitanja koja su dotaknuta u ovom romanu, od moralnih ratnih pobuda, do zaštite okoline... ja se sve vreme pitam: Da li je ovo moguće!? Da li je ta Amerika stvarno TOLIKO obećana zemlja!? Mesto gde samo treba raditi, i novac se stvara sam od sebe!?
Da se razumemo, ovo uopšte nije propagandni pamflet, čak naprotiv, autor je očigledno hteo da bude veoma kritičan prema savremenom američkom društvu... ali ta njegova želja je u neskladu sa događajima opisanim u knjizi... gubite interesovanje za ekologiju ili mračne ratne ciljeve kada razmišljate o opstanku! A opstanak je ovde propušten da se opiše... bar sam ja stekao takav utisak.
Druga tema koja se ovde obrađuje je depresija. Rekao bih da je autorov stav da je depresija sastavni deo života, što je možda i istina. Samim tim, kao da je i ta tema izgubila smisao, tako da ja o tome više neću govoriti, a to je i moj, čitalački, stav o poruci ove knjige na temu depresije: veoma uopšteno, pa time i bez oštrice.
Sve u svemu, neke nedoumice savremenog (američkog) društva ovde jesu lepo opisane. Na žalost, put kojim je autor odlučio da se dođe do tih tema je nedovoljno dobro smišljen.
Da dodam... Autor je dao veoma hrabar naziv svojoj knjizi, Sloboda, aludirajući na komplikovane životne sprege koje vam u trenutku kada pomislite da ste ostvarili slobodu, pokazuju da ste se samo upetljali u nove okove.
Ja bih u ovoj filozofiji ipak ostao veran autoru sa naših prostora, koji je na ovu temu govorio pre 30 godina... Branimir Štulić:
"Sloboda je žena, uzmi je...
ona je svijest o skladu nesklada nesavršenih ljudi" :)
I za kraj, da se zahvalim prijateljima koji su mi skrenuli pažnju na ovu knjigu. Saznao sam nove stvari i stekao nove uvide, a to je, na kraju krajeva, ono što očekujemo i zašto se upuštamo u čitanje. Hvala.
Sloboda se bavi najaktuelnijim pitanjima od svih nabrojanih dela, dobila je sjajne kritike, uključujući i od Obame, predsednika US-a... ali, ipak, ne mogu je svrstati u moje favorite.
Čini mi se da je iz prevelike želje da se dohvati pitanja iz najvišeg političkog i društvenog ranga, autor propustio priliku da ispriča verodostojnu, ljudsku, porodičnu priču koja bi treba da je u osnovi ovog romana.
Likovi prebrzo i previše lako osvajaju najviše ciljeve, postaju uspešni, bogati i slavni, bez previše upuštanja u ovaj proces, uz lakonsko objašnjenje "on zna raditi".
Ja, kao čitalac, sve vreme sam u nedoumici da li je moguće da je u toj Americi to TAKO LAKO!? Da li je moguće da završite fakultet, i sve što treba da radite je da budete vredni da bi ishranili četvoročanu porodicu i izgradili sopstvenu kuću sa više automobila!?
Pored svih kontraverznih pitanja koja su dotaknuta u ovom romanu, od moralnih ratnih pobuda, do zaštite okoline... ja se sve vreme pitam: Da li je ovo moguće!? Da li je ta Amerika stvarno TOLIKO obećana zemlja!? Mesto gde samo treba raditi, i novac se stvara sam od sebe!?
Da se razumemo, ovo uopšte nije propagandni pamflet, čak naprotiv, autor je očigledno hteo da bude veoma kritičan prema savremenom američkom društvu... ali ta njegova želja je u neskladu sa događajima opisanim u knjizi... gubite interesovanje za ekologiju ili mračne ratne ciljeve kada razmišljate o opstanku! A opstanak je ovde propušten da se opiše... bar sam ja stekao takav utisak.
Druga tema koja se ovde obrađuje je depresija. Rekao bih da je autorov stav da je depresija sastavni deo života, što je možda i istina. Samim tim, kao da je i ta tema izgubila smisao, tako da ja o tome više neću govoriti, a to je i moj, čitalački, stav o poruci ove knjige na temu depresije: veoma uopšteno, pa time i bez oštrice.
Sve u svemu, neke nedoumice savremenog (američkog) društva ovde jesu lepo opisane. Na žalost, put kojim je autor odlučio da se dođe do tih tema je nedovoljno dobro smišljen.
Da dodam... Autor je dao veoma hrabar naziv svojoj knjizi, Sloboda, aludirajući na komplikovane životne sprege koje vam u trenutku kada pomislite da ste ostvarili slobodu, pokazuju da ste se samo upetljali u nove okove.
Ja bih u ovoj filozofiji ipak ostao veran autoru sa naših prostora, koji je na ovu temu govorio pre 30 godina... Branimir Štulić:
"Sloboda je žena, uzmi je...
ona je svijest o skladu nesklada nesavršenih ljudi" :)
I za kraj, da se zahvalim prijateljima koji su mi skrenuli pažnju na ovu knjigu. Saznao sam nove stvari i stekao nove uvide, a to je, na kraju krajeva, ono što očekujemo i zašto se upuštamo u čitanje. Hvala.
4. 1. 2012.
NFL playoff 2012
Završena je regularna 2011 sezona, i kako je napisano u jednom tekstu: "Neka sada (prava) igra počne".
Glavni utisci iz ove sezone su
1. Značajan pad gledalaca na stadionima, koji čak ni dobro uhodani "blackout" nije uspe da sakrije
2. Propast dva tima koji su najavljivani kao velike nade: Philadelphia Eagles i New York Jets.
3. Vaskrsenje jednog tima koji je godinama bio najgori: Detroit Lions
4. Prva sezona kvoterbeka koji obećava da postane jedan od najboljih igrača u istoriji: Cam Newton iz Carolina Panthers-a, i
5. Stvoren je pravi celebrity kvoterbek, Tim Tebow iz Denver Broncos-a.
U doigravanje se plasiralo 12 timova, i evo redosleda po mojoj proceni o verovatnoći osvajanja titule:
1. Green Bay Packers - Prošlogodišnji pobednici, i ekipa koja je u prvih 15 kola ove sezone bila jednostavno SAVRŠENA! Da su tako nastavili, bili bi daleko ispred svih. Međutim, poslednje utakmice su odigrali loše, jednu izgubili, u poslednjoj nije igrao Aaron Rodgers!? Doduše, nisu imali motiva da se bore, jer su osvojili sve što su mogli, ali već smo ranije videli ovaj scenario... odlični tokom sezone, na kraju se umore, i onda u play off-u jednostavno ne stignu da se vrate u formu. Nadam se da se to neće dogoditi ovogodišnjim Packersima, jer je ono što su prikazali tokom prvih 15 kola je bila - pesma.
2. Baltimore Ravens - Oni su na drugom mestu samo zbog sistema takmičenja, tj činjenice da ne mogu da se sretnu sa Packersima pre velikog finala. Mislim da su najkvalitetniji tim iz one druge grupe. Tokom sezone su bili često tihi i izgubili su nekoliko utakmica od slabijih od sebe, ali su ipak sve vreme pokazivali konstantnu posvećenost, koja ih ove godine može dovesti daleko.
3. New Orleans Saints - Koliko god sam bio protiv ove ekipe koja je osvojila Supebowl pre dve godine, sada sam ipak oduševljen njihovom igrom. Sezonu su počeli malo lošije, ali kako je vreme išlo, bili su sve bolji i bolji. Drew Brees je oborio sve rekorde koje jedan kvoterbek može da napravi tokom sezone. Samo činjenica da će, ukoliko sve ide po očekivanjima, finale pre finala igrati u zaleđenom Green Bay-u, a ne u svojoj klimatizovanoj dvorani, je odlučila da ih stavim posle Packersa.
4. New England Patriots - Iako za njih navijam, nisam oduševljen onim što su prikazali tokom sezone. Iako su najbolji u svojoj grupi, stavljam ih iza Baltimora, jer su ipak ekipa koja ima najgoru odbranu od svih u playoff-u. Često su pobeđivali zbog grešaka protivnika, ali, to je na neki način njihov stil igre. Ipak, su bili konstantni u svom čekanju grešaka.. pa, ako tako nastave.. možda nešto i urade.
5. Pittsburgh Steelers - Prošlogodišnji finalisti. Ne bih se iznenadio da se i ove godine ponovi finale sa Packers-ima. Na žalost, u poslednjih nekoliko kola su imali nekoliko povreda, i pad kvaliteta igre je primetan. Da su ostali na nivou negde iz sredine sezone, zauzeli bi drugo mesto u ovoj mojoj listi... ovako.. možda im je i ovo peto previše.
6. New York Giants - Ovo je ekipa od koje očekujem najviše iznenađenja. Osvojili su mesto u playoff-u tek u poslednjem trenutku, igraju promenljivo, čas odlično, čas tragično. Ali, ne mogu da zaboravim da su upravo tako izgledali i kad su pre nekoliko godina osvojili SuperBowl protiv favorizovanih Patriots-a. Toliko me podsećaju na sebe iz tog vremena, da ih stavljam kao potencijalno iznenađenje.
7. San Francisko 49ers - Došli smo u donji deo liste, među ekipe koje imaju manje od 50% šanse da osvoje prvenstvo. I tu stavljam ekipu koja ima drugi najbolji rezultat iz regularne sezone. Niko to nije očekivao, i očekivanja su sada prevelika. Ipak, mislim da su do sada dosta pobeđivali na iznenađenje, i da ne mogu daleko protiv ekipa koje će se pripremati posebno za njih.
8. Atlanta Falcons - Čvrsta i dobra ekipa. Godinama u vrhu, nikada zaista visoko. Volim ih, ali su na žalost ipak manje kvalitetni i od Packers-a i od Saints-a. Da nema ova dva tima, Atlanta bi mogla daleko, ovako... to je ipak zid.
9. Detroit Lions - Najveće pozitivno iznenađenje sezone. Igrali su odlično, pobedili neke važne utakmice. Ipak, njihov uspeh je još uvek mlad, nisu dovoljno zreli za stvarne pobede. Ako ostanu na okupu i u dobrom stanju, budućnost je njihova.
10. Denver Broncos - O njima se možda najviše priča. Naravno, Tim Tebow. Pobedio je nekoliko utakmica za redom, sve u poslednjim sekundama, i tako obezbedio playoff za ovu, možda ne tako lošu ekipu, ali ipak lošiju nego što se o njima priča. Mislim da nikako nisu dorasli dobrim ekipama, a to se videlo i porazima od Lions-a ili Patriots-a tokom sezone.
11. Huoston Texans - Prvo učešće u playoff-u za ovu ekipu. Ipak, poslednjih nekoliko godina su bili na pragu, ali su na žalost imali nepobedive Colts-e u grupi. Sada kada ovih nema, Texans-i su u igri. Na žalost, povrede su ih desetkovale u poslednjim kolima, a to se odrazilo i na drastičan pad u kvalitetu igre. Jedina sreća im je što u prvom kolu igraju protiv:
12. Cincinnati Bengals - Najgora ekipa u ovom društvu. Jeste da je to mlad tim, jeste da su kao takvi možda i ljubimci.. .ali. Jedina šansa im je što u prvom kolu igraju protiv desetkovanih Texans-a.
Glavni utisci iz ove sezone su
1. Značajan pad gledalaca na stadionima, koji čak ni dobro uhodani "blackout" nije uspe da sakrije
2. Propast dva tima koji su najavljivani kao velike nade: Philadelphia Eagles i New York Jets.
3. Vaskrsenje jednog tima koji je godinama bio najgori: Detroit Lions
4. Prva sezona kvoterbeka koji obećava da postane jedan od najboljih igrača u istoriji: Cam Newton iz Carolina Panthers-a, i
5. Stvoren je pravi celebrity kvoterbek, Tim Tebow iz Denver Broncos-a.
U doigravanje se plasiralo 12 timova, i evo redosleda po mojoj proceni o verovatnoći osvajanja titule:
1. Green Bay Packers - Prošlogodišnji pobednici, i ekipa koja je u prvih 15 kola ove sezone bila jednostavno SAVRŠENA! Da su tako nastavili, bili bi daleko ispred svih. Međutim, poslednje utakmice su odigrali loše, jednu izgubili, u poslednjoj nije igrao Aaron Rodgers!? Doduše, nisu imali motiva da se bore, jer su osvojili sve što su mogli, ali već smo ranije videli ovaj scenario... odlični tokom sezone, na kraju se umore, i onda u play off-u jednostavno ne stignu da se vrate u formu. Nadam se da se to neće dogoditi ovogodišnjim Packersima, jer je ono što su prikazali tokom prvih 15 kola je bila - pesma.
2. Baltimore Ravens - Oni su na drugom mestu samo zbog sistema takmičenja, tj činjenice da ne mogu da se sretnu sa Packersima pre velikog finala. Mislim da su najkvalitetniji tim iz one druge grupe. Tokom sezone su bili često tihi i izgubili su nekoliko utakmica od slabijih od sebe, ali su ipak sve vreme pokazivali konstantnu posvećenost, koja ih ove godine može dovesti daleko.
3. New Orleans Saints - Koliko god sam bio protiv ove ekipe koja je osvojila Supebowl pre dve godine, sada sam ipak oduševljen njihovom igrom. Sezonu su počeli malo lošije, ali kako je vreme išlo, bili su sve bolji i bolji. Drew Brees je oborio sve rekorde koje jedan kvoterbek može da napravi tokom sezone. Samo činjenica da će, ukoliko sve ide po očekivanjima, finale pre finala igrati u zaleđenom Green Bay-u, a ne u svojoj klimatizovanoj dvorani, je odlučila da ih stavim posle Packersa.
4. New England Patriots - Iako za njih navijam, nisam oduševljen onim što su prikazali tokom sezone. Iako su najbolji u svojoj grupi, stavljam ih iza Baltimora, jer su ipak ekipa koja ima najgoru odbranu od svih u playoff-u. Često su pobeđivali zbog grešaka protivnika, ali, to je na neki način njihov stil igre. Ipak, su bili konstantni u svom čekanju grešaka.. pa, ako tako nastave.. možda nešto i urade.
5. Pittsburgh Steelers - Prošlogodišnji finalisti. Ne bih se iznenadio da se i ove godine ponovi finale sa Packers-ima. Na žalost, u poslednjih nekoliko kola su imali nekoliko povreda, i pad kvaliteta igre je primetan. Da su ostali na nivou negde iz sredine sezone, zauzeli bi drugo mesto u ovoj mojoj listi... ovako.. možda im je i ovo peto previše.
6. New York Giants - Ovo je ekipa od koje očekujem najviše iznenađenja. Osvojili su mesto u playoff-u tek u poslednjem trenutku, igraju promenljivo, čas odlično, čas tragično. Ali, ne mogu da zaboravim da su upravo tako izgledali i kad su pre nekoliko godina osvojili SuperBowl protiv favorizovanih Patriots-a. Toliko me podsećaju na sebe iz tog vremena, da ih stavljam kao potencijalno iznenađenje.
7. San Francisko 49ers - Došli smo u donji deo liste, među ekipe koje imaju manje od 50% šanse da osvoje prvenstvo. I tu stavljam ekipu koja ima drugi najbolji rezultat iz regularne sezone. Niko to nije očekivao, i očekivanja su sada prevelika. Ipak, mislim da su do sada dosta pobeđivali na iznenađenje, i da ne mogu daleko protiv ekipa koje će se pripremati posebno za njih.
8. Atlanta Falcons - Čvrsta i dobra ekipa. Godinama u vrhu, nikada zaista visoko. Volim ih, ali su na žalost ipak manje kvalitetni i od Packers-a i od Saints-a. Da nema ova dva tima, Atlanta bi mogla daleko, ovako... to je ipak zid.
9. Detroit Lions - Najveće pozitivno iznenađenje sezone. Igrali su odlično, pobedili neke važne utakmice. Ipak, njihov uspeh je još uvek mlad, nisu dovoljno zreli za stvarne pobede. Ako ostanu na okupu i u dobrom stanju, budućnost je njihova.
10. Denver Broncos - O njima se možda najviše priča. Naravno, Tim Tebow. Pobedio je nekoliko utakmica za redom, sve u poslednjim sekundama, i tako obezbedio playoff za ovu, možda ne tako lošu ekipu, ali ipak lošiju nego što se o njima priča. Mislim da nikako nisu dorasli dobrim ekipama, a to se videlo i porazima od Lions-a ili Patriots-a tokom sezone.
11. Huoston Texans - Prvo učešće u playoff-u za ovu ekipu. Ipak, poslednjih nekoliko godina su bili na pragu, ali su na žalost imali nepobedive Colts-e u grupi. Sada kada ovih nema, Texans-i su u igri. Na žalost, povrede su ih desetkovale u poslednjim kolima, a to se odrazilo i na drastičan pad u kvalitetu igre. Jedina sreća im je što u prvom kolu igraju protiv:
12. Cincinnati Bengals - Najgora ekipa u ovom društvu. Jeste da je to mlad tim, jeste da su kao takvi možda i ljubimci.. .ali. Jedina šansa im je što u prvom kolu igraju protiv desetkovanih Texans-a.
14. 11. 2011.
Serija domaćih knjiga
Kako domaće filmove ne gledam već niz godina, tako i slabo čitam knjige domaćih autora. Ipak, igrom slučaja sam se ubacio u ceo niz takvih dela:
- Prugastoplave storije, Nikola Malović, 2010.
- Ispod tavanice koja se ljuspa, Goran Petrović, 2010.
- Mansarda, Danilo Kiš, 1962.
Prugastoplave storije su zbirka priča. Potiče iz Boke Kotorske, i donosi jedan lep osećaj dobro opisane atmosfere. Na prvi pogled me je zbunilo obaveštenje na koricama da je "Knjiga od značaja za srpsku kulturu po oceni beogradskog ogranka 12 vekova stare organizacije Bokeljska mornarica. U potpisu: Admiral dr Branko Sbutega."!? Ali, ono što je unutra je u stvari savršeno opisano ovom čudnom rečenicom. Nenegativan srpski nacionalizam (i takav postoji), ali onako kako to izgleda u Boki, mestu izolovanom od sveta, u koji, i odakle, dolaze ljudi iz celog sveta.
Proveo sam tamo živeći neko vreme, i potpuno razumem ono što je ovde opisano, prelepo geografsko mesto, mirno mediteransko more koje ne talasa, a sve unutar kontinentalnih planina.
Boka je jedno od onih mesta na svetu koje je jedinstveno, i ne može se svrstati ni u jednu kategoriju, i kao takva je fascinantna. Ove priče se na neki način približavaju ovoj jedinstvenosti... ali, budimo iskreni... samo su na putu približavanja. Kao što i Boka pleni, ali duži boravak u njoj ipak počinje da smeta, tako i ove priče u sebi imaju nečega iritantnog.
Ali, mogu biti zgodne za neko lagano popodne... i dodir sa Bokeljskim mediteranom.
Ispod tavanice koja se ljuspa. Na sličan način i ovaj roman nas vodi u atmosferu srpske provincije. Opet, imam iskustva i sa takvim životom, pa sam to prihvatio dobronamerno.
Ipak, instistiranje na nekim detaljima a zanemarivanje nekih drugih koji bi za celokupnu priču bili makar podjednako važni, čini ovaj roman prilično neefektnim i pomalo promašenim.
Malo opravdanja za ovu čudnu kompoziciju možemo naći na kraju, u pogovoru samog pisca gde objašnjava da je ovo zapravo delo koje je započelo kao kratka priča, na koju se zatim godinama "lepio" dodatni materijal. Verovatno je to dovelo do ove pomalo neuravnotežene konstrukcije, koju ipak samo možemo opravdati, ali teško i prihvatiti.
I, konačno...
Mansarda - Danilo Kiš. Ove proznu poemu sam pročitao po preporuci, apsolutno siguran da sam je ranije već čitao, i pomalo zbunjen zašto ničega ne mogu da se setim. To me je malo plašilo, jer dela koja tako zaboravljam su obično ona koja sam svrstao pod "loša".
Sad kad sam je ponovo pročitao, savršeno mi jasno zašto sam tada tako o njoj mislio, ali mi je i konačno postalo jasno zašto je Kiš tako omiljen!
Voleli to ili ne, književna dela ipak moramo posmatrati u vremenu.
Ja sam sazrevao u posthipijevskoj eri, gde su poruke dece cveća već prevaziđene, ali ujedno i uvrštene u obrazovanje. Tako gledajući, Mansarda je bleda kopija pisaca kasnijih 60-tih i 70-tih, sa svojim boemskim porukama, alkoholnim isparenjima, dalekim horizontima i romantičnim ljubavima. Sve u svemu, za vreme 80-tih, prava plagijatorska ljiga.
Međutim....
Ovo je objavljeno 1962. !!!!!!
Pre bilo kog hipika, pre Bukowskog, u isto vreme kad i Kerouac...
Ja to tada nisam mogao da uvidim, nisam tada mogao da razumem koliko se okolnosti brzo i lako menjaju, i koliki je dar biti sposoban da se uspešno projektuješ u budućnost. A Mansarda jeste knjiga koja ide jedno 10 godina ispred svog vremena. Na žalost, posle 20 godina se opet može smatrati prevaziđenom, a to je upravo bio trenutak kada sam ja imao prvi dodir sa njom.
Ali, ostavimo se sad same priče, ili stila, ili ideja. Ima nečeg u Danilu Kišu što je vrednije od ovoga, i još više zadivljuje! U jednoj ličnosti je spojio dva dara. Jedan je razumevanje sveta oko sebe, ili u sebi, savršeno razvijen osećaj podvojenosti, isprepletanosti "dobrog" i "lošeg"... Drugi dar je umeće sa rečima! Neki ljudi jednostavno umeju da koriste reči, da ih tako postave i urede, da to bude lepo. Estetika reči, nekada mnogo više korištena u lirici, je ono što je Kišov očigledan talenat.
Kako je navedeno u engleskoj wikipediji o Kišu, bio je "viđen" da postane dobitnik Nobelove nagrade za književnost, ali ga je sprečila rana smrt (sa samo 54 godine). Pretpostavljam da je članak na Wikipediji uređen sa srpske strane, ali opet, iskreno mislim da to nije daleko od istine, i da bi Kiš veoma lako mogao da postane Nobelovac.
Pitanje koje me kopka je, šta bi Kiš govorio o sadašnjem vremenu? Da li bi uopšte bio pisac? Vidim da je pred kraj života već "migrirao" ka filmu. Bio je savremen i živeo u svom vremenu, a opet prilično satiričan prema trenutku. Kako bi se on danas ponašao?
- Prugastoplave storije, Nikola Malović, 2010.
- Ispod tavanice koja se ljuspa, Goran Petrović, 2010.
- Mansarda, Danilo Kiš, 1962.
Prugastoplave storije su zbirka priča. Potiče iz Boke Kotorske, i donosi jedan lep osećaj dobro opisane atmosfere. Na prvi pogled me je zbunilo obaveštenje na koricama da je "Knjiga od značaja za srpsku kulturu po oceni beogradskog ogranka 12 vekova stare organizacije Bokeljska mornarica. U potpisu: Admiral dr Branko Sbutega."!? Ali, ono što je unutra je u stvari savršeno opisano ovom čudnom rečenicom. Nenegativan srpski nacionalizam (i takav postoji), ali onako kako to izgleda u Boki, mestu izolovanom od sveta, u koji, i odakle, dolaze ljudi iz celog sveta.
Proveo sam tamo živeći neko vreme, i potpuno razumem ono što je ovde opisano, prelepo geografsko mesto, mirno mediteransko more koje ne talasa, a sve unutar kontinentalnih planina.
Boka je jedno od onih mesta na svetu koje je jedinstveno, i ne može se svrstati ni u jednu kategoriju, i kao takva je fascinantna. Ove priče se na neki način približavaju ovoj jedinstvenosti... ali, budimo iskreni... samo su na putu približavanja. Kao što i Boka pleni, ali duži boravak u njoj ipak počinje da smeta, tako i ove priče u sebi imaju nečega iritantnog.
Ali, mogu biti zgodne za neko lagano popodne... i dodir sa Bokeljskim mediteranom.
Ispod tavanice koja se ljuspa. Na sličan način i ovaj roman nas vodi u atmosferu srpske provincije. Opet, imam iskustva i sa takvim životom, pa sam to prihvatio dobronamerno.
Ipak, instistiranje na nekim detaljima a zanemarivanje nekih drugih koji bi za celokupnu priču bili makar podjednako važni, čini ovaj roman prilično neefektnim i pomalo promašenim.
Malo opravdanja za ovu čudnu kompoziciju možemo naći na kraju, u pogovoru samog pisca gde objašnjava da je ovo zapravo delo koje je započelo kao kratka priča, na koju se zatim godinama "lepio" dodatni materijal. Verovatno je to dovelo do ove pomalo neuravnotežene konstrukcije, koju ipak samo možemo opravdati, ali teško i prihvatiti.
I, konačno...
Mansarda - Danilo Kiš. Ove proznu poemu sam pročitao po preporuci, apsolutno siguran da sam je ranije već čitao, i pomalo zbunjen zašto ničega ne mogu da se setim. To me je malo plašilo, jer dela koja tako zaboravljam su obično ona koja sam svrstao pod "loša".
Sad kad sam je ponovo pročitao, savršeno mi jasno zašto sam tada tako o njoj mislio, ali mi je i konačno postalo jasno zašto je Kiš tako omiljen!
Voleli to ili ne, književna dela ipak moramo posmatrati u vremenu.
Ja sam sazrevao u posthipijevskoj eri, gde su poruke dece cveća već prevaziđene, ali ujedno i uvrštene u obrazovanje. Tako gledajući, Mansarda je bleda kopija pisaca kasnijih 60-tih i 70-tih, sa svojim boemskim porukama, alkoholnim isparenjima, dalekim horizontima i romantičnim ljubavima. Sve u svemu, za vreme 80-tih, prava plagijatorska ljiga.
Međutim....
Ovo je objavljeno 1962. !!!!!!
Pre bilo kog hipika, pre Bukowskog, u isto vreme kad i Kerouac...
Ja to tada nisam mogao da uvidim, nisam tada mogao da razumem koliko se okolnosti brzo i lako menjaju, i koliki je dar biti sposoban da se uspešno projektuješ u budućnost. A Mansarda jeste knjiga koja ide jedno 10 godina ispred svog vremena. Na žalost, posle 20 godina se opet može smatrati prevaziđenom, a to je upravo bio trenutak kada sam ja imao prvi dodir sa njom.
Ali, ostavimo se sad same priče, ili stila, ili ideja. Ima nečeg u Danilu Kišu što je vrednije od ovoga, i još više zadivljuje! U jednoj ličnosti je spojio dva dara. Jedan je razumevanje sveta oko sebe, ili u sebi, savršeno razvijen osećaj podvojenosti, isprepletanosti "dobrog" i "lošeg"... Drugi dar je umeće sa rečima! Neki ljudi jednostavno umeju da koriste reči, da ih tako postave i urede, da to bude lepo. Estetika reči, nekada mnogo više korištena u lirici, je ono što je Kišov očigledan talenat.
Kako je navedeno u engleskoj wikipediji o Kišu, bio je "viđen" da postane dobitnik Nobelove nagrade za književnost, ali ga je sprečila rana smrt (sa samo 54 godine). Pretpostavljam da je članak na Wikipediji uređen sa srpske strane, ali opet, iskreno mislim da to nije daleko od istine, i da bi Kiš veoma lako mogao da postane Nobelovac.
Pitanje koje me kopka je, šta bi Kiš govorio o sadašnjem vremenu? Da li bi uopšte bio pisac? Vidim da je pred kraj života već "migrirao" ka filmu. Bio je savremen i živeo u svom vremenu, a opet prilično satiričan prema trenutku. Kako bi se on danas ponašao?
2. 11. 2011.
Pijavice na mršavom telu
Oni nepopularni "harači" ili porezi apsolutističke vlasti protiv kojih su se borili Karađorđe ili Robin Hud su uzmali "desetak" (10%) onoga što imate. A danas nam vladari uzimaju i do 4%, ali prilikom svake razmene novca, i TO NIKO NE PRIMEĆUJE!!!
Na moje već izgrađeno mišljenje o negativnim posledicama korišćenja platnih kartica, nadovezao se jedan tekst idejnog vođe Piratskog pokreta, pa onda nedefinisani pokret Occupy, koji bar znaju protiv koga su (protiv banaka), pa uzavrela borba u USA oko provizija...
Kako je došlo do toga da banke budu označene kao mračna sila?
Što se mene tiče, u glavi mi je zazvonilo zvono za uzbunu kada je svet, tamo 2008/9 još uvek zbunjen i u neverici pokušavao da odgonetne kakvi su to problemi odjednom počeli i kakva nam se to katastrofa dešava ili najavljuje. Tada sam, kao i mnogi, željno očekivao odgovore iz centara finansijske moći, i tako sam čuo (mislim a je to bio predsednik Evropske centralne banke) stav bankara da moraju prestati da budu tako nežni, i da treba da zauzmu oštriji stav prema klijentima!?
Ako vam ovo izgleda logično, mora da je to zbog ove 2-3 godine koje su pošle od tada i u kojima zaista vidimo zaoštravanje ponašanja banaka, ili drugim rečima, vidimo ko su nam vladari.
I to izgleda sve nepopularniji vladari.
A još pre toga sam počeo da nagađam razmere kada sam naivno mislio da će aparat za čitanje kartica poboljšati kvalitet moje usluge prema klijentima i povećati moj posao. Ahaha, kad sam video koliko to sve košta!!!!
U čemu je problem?
Banke bi po definiciji trebalo da su mesta koja vam vaše vrednosti čuvaju. Ukoliko im dozvolite da koriste vaše vrednosti, one će vam to čak i platiti (kamate na štednju). Zauzvrat, one na ovaj način dolaze do velikih količina novca, koje ulažu (pozajmljuju) privrednicima koji svojim radom podižu vrednost i banci plaćaju to što su im novac pozajmili na početku (kamate na kredite). Ovo bi sve trebalo da je prilično jasno i pozitivno, reklo bi se genijalan izum.
Međutim, sa razvojem tehnologija i društva, sve više se novac gubi u svom fizičkom obliku, i razmena novca se obavlja elektronski, jednostavnom razmenom podataka o računima.
I ovo bi trebalo da je civilizacijska tekovina koju ne bi trebalo napustiti, stvari su na ovaj način postale mnogo jednostavnije i brže.
E, sad polako nastupa "kvaka" (catch, zvrčka, fora...).
Neko mora da vodi računa o ovim podacima. Neko mora da radi posao koji nikada u istoriji čovečanstva nije postojao! A taj posao su preuzele banke.
Polako, banke postaju apsolutni vlasnici svog novca na svetu, znaju sve o svakome i samostalno odlučuju koliko će i od koga uzeti kad god im zatreba!
Da objasnimo kreditne kartice:
- banka naplaćuje "održavanje" od korisnika
- banka naplaćuje kamate na prekoračenje koje vam je sama odobrila, dok u isto vreme ne plaća ništa za korišćenje vašeg novca
- banka naplaćuje "instaliranje" na mestima prodaje
- banka naplaćuje procenat od svake transakcije koja se obavi
(slična situacija vam je i kod bezgotovinskog plaćanja u privredi, koje je, uzgred budu rečeno i jedini način plaćanja u privredi).
Za svaku od ovih stavki banka sama odlučuje kolika je, tj sama odlučuje koliko će i od koga uzeti!
Sve ovo ne bi bilo moguće bez neke vrste monopola, i to Zakonski uređenog, tako da:
- MORATE koristiti bezgotovinsko plaćanje u privredi
- NE SMETE objavljivati niti uračunavati procente koje banka naplaćuje po transakciji
(Setite se samo pre par godina kada je "pod pretnjom najstrožih kazni" zabranjeno da u radnjama imamo dve cene, za gotovinsko i bezgotovinsko plaćanje!? Ovo je podstaknuto time što državu Srbiju u ovom smeru vodi jedan bankar: Đelić. Pogledajte samo kako se on raduje kada država podigne kredit!? On je ceo život učen da daje kredite, i da tako čini druge ljude srećnim!? I sad kad se našao sa druge strane, on ne razmišlja ekonomski logično, nego bankarski emotivno!)
Ovih dana je na ovu temu polemika i u US. Odlučili su da ograniče provizije banaka na otprilike polovinu dosadašnjih iznosa. Procenjuje se da će samo najveće banke u US zbog ovoga izgubiti 8 milijardi $ godišnje!?
Znači, do sada su samo najveće banke, samo u US, uzimale oko 16 milijardi dolara godišnje, samo na provizije na plaćanje kreditnim karticama!!!!!
Izvor: Businessweek
I šta sad?
Tako da što je kriza dublja, izgleda da ljudi siromaše, a bankari se goje. Trenutna situacija podseća na pijavicu koja se zalepila i sisa krv, sve dok potpuno ne oslabi telo na kojem se nalazi. I šta sad?
Piratska partija, i gore pomenuti idejni vođa Rick Falkvinge, predlaže Bitcoin sistem! Ovo je sistem razmene novca preko anonimne mreže, nešto slično P2P mreži koja se razvija preko mnogo čvorova.
Ne samo da oslobađa građane enormnih troškova nametnutih od strane banaka, već daje i slobodu raspolaganja svojim novcem. Kako sada stvari stoje, banke (država) znaju koliko ko ima i na šta troši, a i sve se lakše ruše barijere nesmetanog i neodobrenog uzimanja sa vašeg ličnog računa (u Srbiji je to slučaj sa na primer OFPS-om).
Naravno, Bitcoin ima mnogo prepreka pred sobom koje treba da preskoči. Dve osnovne prepreke su:
- tehnološki problemi zaštite, sigurnosti, efikasnosti... i
- politički problemi, jer bi ovaj sistem duuuuboko uvukao ruku u džep trenutnim monarsima, što naravno, nikada neće proći bez velike borbe.
Ali, kao ideja, jeste možda jedan od načina izgradnje pravednijeg i boljeg društva.
Na moje već izgrađeno mišljenje o negativnim posledicama korišćenja platnih kartica, nadovezao se jedan tekst idejnog vođe Piratskog pokreta, pa onda nedefinisani pokret Occupy, koji bar znaju protiv koga su (protiv banaka), pa uzavrela borba u USA oko provizija...
Kako je došlo do toga da banke budu označene kao mračna sila?
Što se mene tiče, u glavi mi je zazvonilo zvono za uzbunu kada je svet, tamo 2008/9 još uvek zbunjen i u neverici pokušavao da odgonetne kakvi su to problemi odjednom počeli i kakva nam se to katastrofa dešava ili najavljuje. Tada sam, kao i mnogi, željno očekivao odgovore iz centara finansijske moći, i tako sam čuo (mislim a je to bio predsednik Evropske centralne banke) stav bankara da moraju prestati da budu tako nežni, i da treba da zauzmu oštriji stav prema klijentima!?
Ako vam ovo izgleda logično, mora da je to zbog ove 2-3 godine koje su pošle od tada i u kojima zaista vidimo zaoštravanje ponašanja banaka, ili drugim rečima, vidimo ko su nam vladari.
I to izgleda sve nepopularniji vladari.
A još pre toga sam počeo da nagađam razmere kada sam naivno mislio da će aparat za čitanje kartica poboljšati kvalitet moje usluge prema klijentima i povećati moj posao. Ahaha, kad sam video koliko to sve košta!!!!
U čemu je problem?
Banke bi po definiciji trebalo da su mesta koja vam vaše vrednosti čuvaju. Ukoliko im dozvolite da koriste vaše vrednosti, one će vam to čak i platiti (kamate na štednju). Zauzvrat, one na ovaj način dolaze do velikih količina novca, koje ulažu (pozajmljuju) privrednicima koji svojim radom podižu vrednost i banci plaćaju to što su im novac pozajmili na početku (kamate na kredite). Ovo bi sve trebalo da je prilično jasno i pozitivno, reklo bi se genijalan izum.
Međutim, sa razvojem tehnologija i društva, sve više se novac gubi u svom fizičkom obliku, i razmena novca se obavlja elektronski, jednostavnom razmenom podataka o računima.
I ovo bi trebalo da je civilizacijska tekovina koju ne bi trebalo napustiti, stvari su na ovaj način postale mnogo jednostavnije i brže.
E, sad polako nastupa "kvaka" (catch, zvrčka, fora...).
Neko mora da vodi računa o ovim podacima. Neko mora da radi posao koji nikada u istoriji čovečanstva nije postojao! A taj posao su preuzele banke.
Polako, banke postaju apsolutni vlasnici svog novca na svetu, znaju sve o svakome i samostalno odlučuju koliko će i od koga uzeti kad god im zatreba!
Da objasnimo kreditne kartice:
- banka naplaćuje "održavanje" od korisnika
- banka naplaćuje kamate na prekoračenje koje vam je sama odobrila, dok u isto vreme ne plaća ništa za korišćenje vašeg novca
- banka naplaćuje "instaliranje" na mestima prodaje
- banka naplaćuje procenat od svake transakcije koja se obavi
(slična situacija vam je i kod bezgotovinskog plaćanja u privredi, koje je, uzgred budu rečeno i jedini način plaćanja u privredi).
Za svaku od ovih stavki banka sama odlučuje kolika je, tj sama odlučuje koliko će i od koga uzeti!
Sve ovo ne bi bilo moguće bez neke vrste monopola, i to Zakonski uređenog, tako da:
- MORATE koristiti bezgotovinsko plaćanje u privredi
- NE SMETE objavljivati niti uračunavati procente koje banka naplaćuje po transakciji
(Setite se samo pre par godina kada je "pod pretnjom najstrožih kazni" zabranjeno da u radnjama imamo dve cene, za gotovinsko i bezgotovinsko plaćanje!? Ovo je podstaknuto time što državu Srbiju u ovom smeru vodi jedan bankar: Đelić. Pogledajte samo kako se on raduje kada država podigne kredit!? On je ceo život učen da daje kredite, i da tako čini druge ljude srećnim!? I sad kad se našao sa druge strane, on ne razmišlja ekonomski logično, nego bankarski emotivno!)
Ovih dana je na ovu temu polemika i u US. Odlučili su da ograniče provizije banaka na otprilike polovinu dosadašnjih iznosa. Procenjuje se da će samo najveće banke u US zbog ovoga izgubiti 8 milijardi $ godišnje!?
Znači, do sada su samo najveće banke, samo u US, uzimale oko 16 milijardi dolara godišnje, samo na provizije na plaćanje kreditnim karticama!!!!!
Izvor: Businessweek
I šta sad?
Tako da što je kriza dublja, izgleda da ljudi siromaše, a bankari se goje. Trenutna situacija podseća na pijavicu koja se zalepila i sisa krv, sve dok potpuno ne oslabi telo na kojem se nalazi. I šta sad?
Piratska partija, i gore pomenuti idejni vođa Rick Falkvinge, predlaže Bitcoin sistem! Ovo je sistem razmene novca preko anonimne mreže, nešto slično P2P mreži koja se razvija preko mnogo čvorova.
Ne samo da oslobađa građane enormnih troškova nametnutih od strane banaka, već daje i slobodu raspolaganja svojim novcem. Kako sada stvari stoje, banke (država) znaju koliko ko ima i na šta troši, a i sve se lakše ruše barijere nesmetanog i neodobrenog uzimanja sa vašeg ličnog računa (u Srbiji je to slučaj sa na primer OFPS-om).
Naravno, Bitcoin ima mnogo prepreka pred sobom koje treba da preskoči. Dve osnovne prepreke su:
- tehnološki problemi zaštite, sigurnosti, efikasnosti... i
- politički problemi, jer bi ovaj sistem duuuuboko uvukao ruku u džep trenutnim monarsima, što naravno, nikada neće proći bez velike borbe.
Ali, kao ideja, jeste možda jedan od načina izgradnje pravednijeg i boljeg društva.
17. 10. 2011.
Moj idol: Marilyn Manson
ili: Može li BDSM spasiti svet?
Da li se i vama dešava da nekad čitate intervjue, upitnike... i u glavi zamišljate odgovore? Ja to radim. Neretko imam neki odgovor, ponekad sam potpuno nezainteresovan ili ne znam ništa o temi, ali ima jedno pitanje koje se često pojavljuje, a ja nikako da smislim odgovor, i to me pomalo nervira. To su pitanja tipa: Ko je vaš uzor ili Kome se divite, i slična.
Što bi se religijski reklo: Gordost je greh. Ovo je tačno. Ako mislite da ste najbolji na svetu, onda sa vama nešto nije u redu (osim ako niste Usain Bolt, ili Novak Đoković :)). Zato me tako nervira što ni za koga ne mogu da kažem da mi je uzor, idol... Svakome pronalazim neku zamerku.
Umem ja da iskreno cenim neko delo, opus, ličnost, postupak. Evo, na primer, od pisaca: Mario Vargas Llosa. Jednostavno mi je legao po mnogo čemu. Skoro da mu nemam zamerku. Ali, onda dođe u Srbiju 90-tih, i priča nešto što ja procenjujem kao da se nedovoljno udubio, proučio. Ili, pred kraj života počinje da piše erotske priče... ne ide.
I tako. Godinama. Malo po malo, od gađenja, neverice... pokušaja da svarim... jedne zanimljive melodije, malo udubljivanja u tekstove, životnog sazrevanja, razvijanja ljubavi prema vizuelnim umetnostima... pa do, možda na svoj način, razumevanja, divljenja.
Izdvojio se Marilyn Manson.
Ono što taj čovek govori, uopšte nije ono kako on izgleda! Naprotiv. Na svoj, uvrnuti način, njegove poruke su zapravo humanističke. Ili, ako je ovo za vas prejaka reč, njegove poruke su žestoka kritika onoga lošeg u savremenom društvu:
Isečak iz pesme This is the new shit:
Rebel, rebel,
sex, sex
and don't forget the violence
(- pobuna, pobuna,
seks, seks
i ne zaboravite, nasilje)
Šta hoću da kažem (a mislim da i Manson to pokušava da kaže):
Lepo je što se mi nadamo da će biti dobro, lepo je što maštamo. Ali, Raj nikada neće postojati! Ima u čoveku nečeg lošeg:
"Jer postoji druga strana,
neki kažu tamna strana,
tamna strana sile, svemira..."
- Momčilo Bajagić Bajaga.
Ali, to loše nije istinski loše, to je samo nešto što nam pomaže da preživimo, što nam pomaže da se izborimo sa nedaćama, sa surovom okolinom...
Razmislite, razmislite o surovoj hladnoći beskrajnog svemira.
I ne treba to uništavati. Ne treba sebi vaditi zube i čupati kandže, pa se uputiti u džunglu!
Ovo je veoma važan filozofski trenutak. Ovo je ono što Mansona izdvaja, ovo je trunčica koja nedostaje da bih mogao da poštujem mnoge druge maštovite, pozitivne, humane, humanističke, utopističke, komunističke... borce za ljudska prava, borce za zaštitu okoline... Svi oni će kad tad pokleknuti u svojoj borbi, u svojoj filozofiji... pokleknuće pred surovom biologijom, pred ljudskom prirodom, pred suštinom života...
Oslobodite svoju tamnu stranu! Samo tako možemo ostvariti ravnotežu. Ne ustručavajte se, ne stežite se, ne okivajte se.
----------
A onda, ako dodamo detaljno razrađen Mansonov vizuelni identitet, ako dodamo očigledno izraženo poštovanje prema ženskoj lepoti, ako dodamo hrabrost i odlučnost... to je ono zbog čega sam odlučio da od sada u svoje odgovore svrstam još jedan - na gore pomenuto pitanje.
(Da se razumemo, ako vam je neko idol, u tom smislu, to ne znači da vi u potpunosti opravdavate ono što radi. Mada postoji ovde nedoslednost tipa:
"Aha, Llosi zameraš neke sitnice, a Mansonu gledaš kroz prste za alkoholizam i nemanje dece!?"
Jeste, u pravu ste, ali i to je čar Merilyna Mansona, možete ga prihvatiti potpuno nedosledno... ako oslobodite svoju tamnu stranu, morate to dozvoliti i drugima.
Nepravedno prema Llosi? Možda, ali meni su ostale kandže, a Llosi to nikako neće smetati.)
E, sad. U vezi sa ovim, ali ne izvedeno jedno iz drugog.
Ja sam i BDSM simpatizer.
Nemojte se odmah mrštiti. Ima u BDSM-u mnogo od gore navedenih filozofskih rešenja. Sa još jednim dodatkom. Uvek, i PRE SVEGA, ako govorimo o BDSM-u, govorimo o poverenju i svesnosti!
Ovo su dve ljudske osobine koji će morati biti vodilje budućeg pozitivističkog društva. Ne: sloboda, poštenje, pravda... po meni prevaziđeni modeli (o ovome sam govorio i u Ulozi frizera u savremenom društvu)
U poslednje vreme, popularne su pesimističke ocene "situacije", pozivi na revolt, pobunu... Ali, nema istinske ideje, nema kvalitetne ponude drugačijih rešenja.
Izgleda da je došle vreme kada je jedini ispravni put, unutrašnja promena pojednica. Izgleda da je došlo vreme za nove vrste promena... promena ideala!
Ako zamišljamo društvo bolje od ovoga, možda je rešenje društvo koje bi se zasnivalo na poverenju i svesnosti. BDSM društvo!?
Ima li boljeg rešenja od "izlučivanja" svojih mračnih strana na pozitivan način. U razmeni energija između kompatibilnih bića? Ima li većeg rezervoara energije od onoga koji se nalazi u nama? Nemojmo sputavati svoju energiju! Ispoljimo je. Dopustimo joj da izađe, da se razmahne. Dozvolimo joj da stigne do onoga kome je potrebna, dozvolimo drugima da budu sposobni da prihvate energiju, apsorbuju je, prerade, i vrate je još jaču!
Ima li boljeg načina "smirivanja" potencijalnih agresivaca, ljudi koji mogu da naude i okolini i društvu, od dopuštanja da se iskažu? Ima li boljeg načina pojačavanja neodlučnih od uzleta na krilima odlučnosti?
Danas je vreme nezadovoljstva. Stvaraju se pobune i revolti. Ali, nema ideje!
Može li BDSM spasiti svet?
(Molim sve koji nisu razumeli kraj ovog teksta, da zaborave da su ovo pročitali.)
Da li se i vama dešava da nekad čitate intervjue, upitnike... i u glavi zamišljate odgovore? Ja to radim. Neretko imam neki odgovor, ponekad sam potpuno nezainteresovan ili ne znam ništa o temi, ali ima jedno pitanje koje se često pojavljuje, a ja nikako da smislim odgovor, i to me pomalo nervira. To su pitanja tipa: Ko je vaš uzor ili Kome se divite, i slična.
Što bi se religijski reklo: Gordost je greh. Ovo je tačno. Ako mislite da ste najbolji na svetu, onda sa vama nešto nije u redu (osim ako niste Usain Bolt, ili Novak Đoković :)). Zato me tako nervira što ni za koga ne mogu da kažem da mi je uzor, idol... Svakome pronalazim neku zamerku.
Umem ja da iskreno cenim neko delo, opus, ličnost, postupak. Evo, na primer, od pisaca: Mario Vargas Llosa. Jednostavno mi je legao po mnogo čemu. Skoro da mu nemam zamerku. Ali, onda dođe u Srbiju 90-tih, i priča nešto što ja procenjujem kao da se nedovoljno udubio, proučio. Ili, pred kraj života počinje da piše erotske priče... ne ide.
I tako. Godinama. Malo po malo, od gađenja, neverice... pokušaja da svarim... jedne zanimljive melodije, malo udubljivanja u tekstove, životnog sazrevanja, razvijanja ljubavi prema vizuelnim umetnostima... pa do, možda na svoj način, razumevanja, divljenja.
Izdvojio se Marilyn Manson.
Ono što taj čovek govori, uopšte nije ono kako on izgleda! Naprotiv. Na svoj, uvrnuti način, njegove poruke su zapravo humanističke. Ili, ako je ovo za vas prejaka reč, njegove poruke su žestoka kritika onoga lošeg u savremenom društvu:
Isečak iz pesme This is the new shit:
Rebel, rebel,
sex, sex
and don't forget the violence
(- pobuna, pobuna,
seks, seks
i ne zaboravite, nasilje)
Šta hoću da kažem (a mislim da i Manson to pokušava da kaže):
Lepo je što se mi nadamo da će biti dobro, lepo je što maštamo. Ali, Raj nikada neće postojati! Ima u čoveku nečeg lošeg:
"Jer postoji druga strana,
neki kažu tamna strana,
tamna strana sile, svemira..."
- Momčilo Bajagić Bajaga.
Ali, to loše nije istinski loše, to je samo nešto što nam pomaže da preživimo, što nam pomaže da se izborimo sa nedaćama, sa surovom okolinom...
Razmislite, razmislite o surovoj hladnoći beskrajnog svemira.
I ne treba to uništavati. Ne treba sebi vaditi zube i čupati kandže, pa se uputiti u džunglu!
Ovo je veoma važan filozofski trenutak. Ovo je ono što Mansona izdvaja, ovo je trunčica koja nedostaje da bih mogao da poštujem mnoge druge maštovite, pozitivne, humane, humanističke, utopističke, komunističke... borce za ljudska prava, borce za zaštitu okoline... Svi oni će kad tad pokleknuti u svojoj borbi, u svojoj filozofiji... pokleknuće pred surovom biologijom, pred ljudskom prirodom, pred suštinom života...
Oslobodite svoju tamnu stranu! Samo tako možemo ostvariti ravnotežu. Ne ustručavajte se, ne stežite se, ne okivajte se.
----------
A onda, ako dodamo detaljno razrađen Mansonov vizuelni identitet, ako dodamo očigledno izraženo poštovanje prema ženskoj lepoti, ako dodamo hrabrost i odlučnost... to je ono zbog čega sam odlučio da od sada u svoje odgovore svrstam još jedan - na gore pomenuto pitanje.
(Da se razumemo, ako vam je neko idol, u tom smislu, to ne znači da vi u potpunosti opravdavate ono što radi. Mada postoji ovde nedoslednost tipa:
"Aha, Llosi zameraš neke sitnice, a Mansonu gledaš kroz prste za alkoholizam i nemanje dece!?"
Jeste, u pravu ste, ali i to je čar Merilyna Mansona, možete ga prihvatiti potpuno nedosledno... ako oslobodite svoju tamnu stranu, morate to dozvoliti i drugima.
Nepravedno prema Llosi? Možda, ali meni su ostale kandže, a Llosi to nikako neće smetati.)
E, sad. U vezi sa ovim, ali ne izvedeno jedno iz drugog.
Ja sam i BDSM simpatizer.
Nemojte se odmah mrštiti. Ima u BDSM-u mnogo od gore navedenih filozofskih rešenja. Sa još jednim dodatkom. Uvek, i PRE SVEGA, ako govorimo o BDSM-u, govorimo o poverenju i svesnosti!
Ovo su dve ljudske osobine koji će morati biti vodilje budućeg pozitivističkog društva. Ne: sloboda, poštenje, pravda... po meni prevaziđeni modeli (o ovome sam govorio i u Ulozi frizera u savremenom društvu)
U poslednje vreme, popularne su pesimističke ocene "situacije", pozivi na revolt, pobunu... Ali, nema istinske ideje, nema kvalitetne ponude drugačijih rešenja.
Izgleda da je došle vreme kada je jedini ispravni put, unutrašnja promena pojednica. Izgleda da je došlo vreme za nove vrste promena... promena ideala!
Ako zamišljamo društvo bolje od ovoga, možda je rešenje društvo koje bi se zasnivalo na poverenju i svesnosti. BDSM društvo!?
Ima li boljeg rešenja od "izlučivanja" svojih mračnih strana na pozitivan način. U razmeni energija između kompatibilnih bića? Ima li većeg rezervoara energije od onoga koji se nalazi u nama? Nemojmo sputavati svoju energiju! Ispoljimo je. Dopustimo joj da izađe, da se razmahne. Dozvolimo joj da stigne do onoga kome je potrebna, dozvolimo drugima da budu sposobni da prihvate energiju, apsorbuju je, prerade, i vrate je još jaču!
Ima li boljeg načina "smirivanja" potencijalnih agresivaca, ljudi koji mogu da naude i okolini i društvu, od dopuštanja da se iskažu? Ima li boljeg načina pojačavanja neodlučnih od uzleta na krilima odlučnosti?
Danas je vreme nezadovoljstva. Stvaraju se pobune i revolti. Ali, nema ideje!
Može li BDSM spasiti svet?
(Molim sve koji nisu razumeli kraj ovog teksta, da zaborave da su ovo pročitali.)
Пријавите се на:
Постови (Atom)