Nama je najteže, i šta ćemo sad?

U vreme kada isti ljudi koji su nam do juče govorili da smo "lideri u regionu" sada priznaju da imamo najniže plate, najgori standard i najviše nezaposlenih - pomišljamo da je svima u ovoj našoj zemlji teško.
Ali, kao što sam rekao, potičem iz poslovnog kruga malih preduzetnika, i smatram da je NAMA NAJTEŽE!
Iz više razloga: finansijskih, moralnih...
Dobro, kriza.... smanjuje se obim posla, smanjuje se zarada... menjaju se načini rada, snalazimo se kako znamo i umemo, dokvalifikujemo, menjamo, prilagođavamo... stalno napeti i zamišljeni... često depresivni - ali, to nam je posao.
Ali, tek nam sada slede problemi. Ako nekome trebaju pare - uzmite od malih privrednika.
Velike ne sme niko da dirne (odnosno oni i jesu oni kojima pare trebaju), a "obični" ljudi i dalje imaju prezrivo podcenjivački odnos: "Ma imate vi para".
I to je moralni deo problema koji nas boli: trudimo se, radimo, razmišljamo, koprcamo, dajemo sve od sebe, često i više nego što imamo, a stav javnosti je: "Lako je vama, platite"
A onaj finansijski deo problema je suštinski. Svako malo dobijemo neko novo pismo, novu Odluku, po kojoj smo dužni da platimo ne male pare, inače nam sleduju zatezne kamate, prisilne naplate, oduzimanje imovine...
I to ne zato što smo nešto koristili, potrošili, naručili... ne, jednostavno zato što POSTOJIMO!
Došli smo u veoma opasnu situaciju da samim svojim postojanjem iniciramo postupke da nam se oduzima imovina. Ne zato što radimo loše, pogrešno, što smo se zadužili.... ne... da ponovim: SAMO ZATO ŠTO POSTOJIMO!
Primeri su brojni, i pogađaju određene grupe preduzetnika. Da navedem neke nesagledivo mnogo povećane ili novouvedene stvari: Obavezne komunalne takse, registracija vozila, obavezna pretplate na GPRS, obavezni zakupi prostora,  i tako dalje i tako dalje.
I sve se to prvo donese u vidu Zakona, naprave se obaveze, pa vam se dostavi Rešenje! Sve "po Zakonu". Ako ne platite u roku od 15 dana od prijema Rešenja: doći ćemo i uzeti vam stvari iz stana, pa stan, onda decu i porodicu, pa kad vam uzmemo sve što imate ići ćete u zatvor, ali ne pre nego što vas dovoljno izgladnimo da nam slučajno ne napravite štetu time što ćete puno jesti o našem trošku.
A ne možemo ništa. Ako štrajkujemo, to"ne odlaže izvršenje", ako se bunimo medijima: "šta vi hoćete, imate vi para", ako zatvorimo poslove, i to košta, ne možete vi sad tek tako da zatvorite firmu.... prvo "bato" plati, pa onda zatvaraj.
Da navedem još neke neverovatne stvari koje "podstiču male i srednje preduzetnike":
- Ako ste žena nemate pravo na porodiljsko bolovanje,
- ako želite da se bavite trgovinom van Srbije - plaćate iste takse kao da trgujete tankerima nafte,
- ako želite da se nešto čuje na vašem radnom mestu, plaćate mojim omiljenim organizacijama, kao što je OFPS,
- struja, voda, komunalije, grejanje... sve plaćate više puta skuplje nego što je normalno
....
Sve u svemu, ako želite da se bavite malim poslom, mesečni izdaci koje morate platiti, samo zato što postojite, su sigurno veći od prosečne plate u Srbiji. I to ne plaćate ako zaradite, ne, vi MORATE platiti, imali ili nemali, a ako nemate.... pa prodajte stan, prodajte neki organ.. .nije nas briga, što si hteo da se baviš poslom?
I sve "po Zakonu".
Pa čak i ako se prisetimo 90-tih, da prepišemo. Ni to ne možemo. "Siva" ekonomija je zauzeta od strane jačih i brojnijih, malo žućih i sa nešto kosijim očima.
Dobro, zaista je lepo videti gomilu slatke kineske dečice koja trčkaraju po novobeogradskom bloku 70. Ali, zamislite da naše radnje rade onako kako oni rade - do sada bi svi bili u zatvoru. I to su nam zabranili (ne toliko Zakonom, koliko diskriminacijom, a kako je to toga došlo ne bih da se uplićem).
Zaista se pitam: Šta ćemo sad?

Okorela zemlja čuda...

Trenutno čitam roman "Okorela zemlja čuda i Kraj sveta" Haruki Murakamija. Oprostićete mi što ne stavljam naslov originala, dosta bih se pomučio sa japanskim znakovima a to većini ništa ne bi značilo. A onaj manji broj ljudi koji razumeju i srpski i japanski verovatno znaju i mnogo više od mene o trenutno najpopularnijem japanskom piscu.
Ovo je treći roman Murakamija koji čitam ("Igraj, igraj igraj" i "Norveška šuma") što ga svrstava u manji broj pisaca koji su me toliko zainteresovali da im iznova poklanjam pažnju. Pored pitke i prilično uravnotežene naracije, Murakami uspeva da enigmatske postavke svojih romana prenese i na ukupno svoje delo, što doprinosi tome da se lakše odlučite na njegov novi roman.
Ono što mene iznova "muči" kod ovog autora je to što je glavni junak (do sada uvek muškarac) prilično melanholičan i mlak, intelektualni tip, ujedno i veoma uspešan u društvenim odnosima, i u zarađivanju novca, ali i u ostvarivanju emotivnih, odnosno seksualnih veza. Ovo se ne poklapa sa mojim životnim iskustvima, gde ipak morate uložiti neki trud i napor da bi ste došli do cilja, a ne ćutati i jednostavno puštati da drugi ljudi rade za vas, što je veoma često kod Murakamija.
Međutim, ovo je ujedno i ta enigma koju pokušavam da rešim: "Da li se radi o japanskom društvu?" Jer isti junak je po pravilu dobar u svom poslu, i po pravilu se velika količina vremena koju verovatno provodi na poslu uopšte ne opisuje u romanima.
Da li je tako u Japanu? Da li je njihov odnos prema radu tako ravnodušan i pomirljiv? Za razliku od evropljana, ovde ne možete osetiti ni ljubav, ali ni mržnju prema poslu. Ne možete osetiti ni žal za vremenom provedenim radeći, ali ni oduševljenje tim vremenom. I da li je dobar rad ujedno garancija da vam i privatan život onda teče glatko i mirno?
To su moja pitanja na koja pokušavam da odgovorim. Inače bih kao Hornbija i pisaca sličnih njemu, odbacio Murakamijeve romane, svrstavajući ga u hvalisavca, koji piše samo zato da bi veličao svoja seksualna umeća.
Ali, kvalitet Murakamija je u tome što mislim da na ova pitanja neću naći odgovor, a za to vreme uživam u njegovoj sporoj vožnji. On uspeva da se njiše na granici, ali ipak opstaje u predelu dobrog ukusa.

P.S. Uf. U jednom trenutku ove knjige uplašio sam se da možda ne čitam "Da Vinčijev kod" ili nešto tako. Dobro, bar je završio u svoj ritmu, ali ipak se vidi da je bio znatno mlađi pisac kada je pisao ovu knjigu, nego one prethodne koje sam čitao. Ne bih "Okorelu zemlju..." svrstao u njegove velike domete, ali... bar nam je dao objašnjenje svojih životnih stavova (koji, istina, "nikog nisu naročito impresionirala").

Da li uopšte postoji razlog postojanja OFPS-a

Proteklih dana se više javno govori o OFPS-u, i smatram da sam i sam skromno doprineo širenju svesti o ovom "fenomenu".Broj "hit"-ova, odnosno dolazaka na moje tekstove koje se ovime bave je uvek visok, i sve je viši, što dokazuje da se ljudi interesuju.
Pored svih dokaza da OFPS radi isključivo u ličnu korist i dobrobit svojih osnivača, koje sam opisao u ranijem tekstu, želim da se pozabavim uopšte idejom postojanja ovakvog vida Zakona.
Oni govore: "Muzika nije besplatna". Oni govore: "Vi neovlašćeno kopirate i koristite naše proizvode kako bi povećali svoju zaradu ulepšavanjem atmosfere" !?
Razmislimo malo o ovome... Zamislite sada sve pisce, novinare... da kažu isto ovo? Imaju sva prava. Oni napišu, neko to objavi, a čitaju svi, i oni koji kupe novine / knjigu, i oni koji je pozajme, kopiraju... Parodiju na OFPS i izdavače sam takođe opisao na ovom blogu. 
Zamislimo proizvođače stolica: "Kupite našu stolicu, ali na njoj možete sedeti samo kući. Ako ovu stolicu koristite u kancelariji, morate nam plaćati mesečno, a mi ćemo proceniti koliko ljudi na njoj sedi, pa na osnovu toga vam odrediti Tarifu"!?
Želim da napravim Youtube video sa ovakvim oglasom - Udruženje proizvođača stolica: "Nije dobro kada imate tvrdu stolicu!"
Zamislite dizajnere bilborda: "Milioni ljudi vide moj dizajn i to im ulepšava grad/život (a to je svakako više od broja slušanja svih pesama Zdravka Čolića od 1985 na ovamo, bez obzira sa koliko praškova ga podelili). Svako od tih prolaznika sada treba da mi plaća mesečno! - Moj rad nije besplatan!"
Frizer vašoj ženi napravi divnu frizuru. Ona postane mnogo lepša, ali... žena ima pravo da se pokazuje samo u kući. Napolju, ko god je vidi, život mu je ulepšan i treba da plati frizeru sa svaki "view". Frizura nije besplatna!
 ---------------
Muzičar zarađuje: javnim nastupima (koncerti, zabave...), kao honorarac (kada mu se rad naruči, za film, pozorište....), kao izdavač (od prodaje nosača zvuka), i tako dalje i tako dalje.
Kako sada muzičari postaju značajniji od svih drugih umetnosti i delatnosti, i jedini imaju pravo da za budu bez prestanka plaćani? Ako naručite bistu, platite vajaru, a neće mu sada svaki prolaznik plaćati zato što gleda njegov spomenik!
(Ovo pišem jer sam slušao kompozitora muzike iz Otpisanih, koji je govorio da treba da mu se stalno plaća kad se sluša njegova muzika.
On je uradio muziku po narudžbini, napravio je neki dogovor - da li su ga prevarili, da li mu ništa nisu platili nego je samo radio za platu u socijalizmu? Da li je to moj problem? Da li se plaća Meštroviću za konje ispred Skupštine? A sigurno ih vidi više ljudi nego što slušaju Otpisane.)
 ---------------
U čemu je njihov problem? - U tome što imaju mnogo para, a to znači i mnogo moći i to znači potrebu za još. Dovoljno su moćni da sebe predstave toliko važnim, da uzmu za normalno da su iznad svih drugih i da imaju PRAVA da budu bogati (ovde ne govorim o muzičarima umetnicima, oni nemaju vremena da se time bave, ovde govorim o "biznismenima" koji zapravo crpe najviše para iz muzičke industrije).

Da..., puštam muziku u svojoj prodavnici / kancelariji / salonu... ali isto tako imam i pločice na podu, i nameštaj, i slike na zidovima, druge umetničke predmete... i sve to mi koristi za rad!
Pa čak i radio i televizija!!! Oni bi možda mogli da plaćaju - na račun te muzike oni prodaju reklame... Ali, kako bi se onda uopšte čulo za neku muziku? Svaki izdavač / muzičar ŽELI da se njegov rad čuje na radiju / televiziji... to je njegova promocija, oni to podstiču. Pa gde je logika da za to bude plaćen?
Zamislite sada Raiffaisen banka da kaže: "Moji oglasi mnogo ulepšavaju vaše novine/TV, i bez nas bi vi bili samo ružni mali tupavci. Od sada vi plaćate NAMA kad god objavite naš oglas!"
---------------
Na celu ovu filozofiju, kada dodate da najveći deo (lavovski, enormni, bolesno veliki, gotovo sve) što se "krvavim rukama" otme od naroda, uopšte i ne vidi niko od umetnika muzičara, daje samo veoma gorak ukus u ustima...
Pa kada dodate i to da i ako bi videli, ko vidi? Kako proceniti kome treba dati? I tu dolazi OFPS i objašnjava nam stvari: "Nama. Nama treba dati jer da nas nema svi bi muzičari skapali od gladi!". E moj Boro Đorđeviću, e moja Merima Njegomir - pogledaje bolje oko sebe... umetnici ste, imate izoštrenu percepciju.. Kako niste uvideli da ste prodali svoju dušu?
E, moja budućnosti, moje buduće generacije.... radićete i plaćati enormne penzije današnjim zaposlenim u OFPS-u. Budućnost nam je okovana. Naša deca su sputana i žigosana da plaćaju današnje zlotvore.
U svojoj knjizi Uloga frizera u savremenom društvu, govorim o bolestima današnjeg društva, i napravio sam samo dve grupe: kriminal i nezaposlenost. Govorim o tome da je kriminal stalni pratilac života, kao bakterija, evoluira zajedno sa društvom. Ovo je sjajan primer evolucije kriminala. Ovo je vrh "lanca ishrane" kriminala, gde se svesno pravi Zakon tako da se bogato nagradi nasilni parazitizam!

O pesimizmu u književnosti

Ovde sam razmišljao da li da bude "pesimizam" ili "depresija". Depresija bolje opisuje ovo što želim da kažem, ali isto tako previše asocira na bolest, a ovo nije bolest, čak naprotiv, ovo su veoma zdrava razmišljanja - ali depresivna.
Ideju za ovaj tekst sam dobio kada sam pročitao "Bespuće", takođe depresivnu knjigu, ali u poređenju sa monstrum knjigama koje ću ovde opisati, dečija slikovnica.
Dakle, govoriću o dva autora koji su proteklih godina definisali pojam pesimizma (depresije). Jedan je stariji, dobitnik Nobelove nagrade, Dž. M. Kuci. (John Maxwell Coetzee), drugi mlađi, ali opasniji, Mišel Uelbek (Michel Houellebecq).
Što se mene tiče, zajednička osobina za obojicu je da sam pročitao po jednu njihovu knjigu - Kucijevu "Čekajući varvare" (Waiting for the Barbarians, 1980) i Uelbekovu "Mogućnost ostrva" (La Possibilité d'une île, 2005) i rekao: "Gospodo, ove knjige su izuzetne, ali ja više neću čitati ništa što ste vi napisali - ja to sebi neću da radim!"
Kuci nam daje jezivu sliku ljudskog bića. Šta je sve taj grozan stvor sposoban da uradi. Uspešno poništava sve izvore nade ili dobrote. Međutim, pošto je pisac iz Južne Afrike, njegova dela upućuju i na neku političku aktuelnost, što celoj priči daje još jeziviji obrt, jer shvatate da se to što on opisuje možda negde i stvarno dogodilo.
Ali u isto vreme, ovaj podatak čitaocu dopušta i nadu, da je borba moguća i da se stvari mogu promeniti. To se i dogodilo, jer je Kuci čvrsto obećao da se promenio i da mu knjige više nisu takve. Poverovao sam mu i počeo da čitam "Dnevnik loše godine". Bio je u pravu, promenio se, više nije jeziv, ali više nije ni dobar (knjigu nisam završio). Nemojte ceniti Kucija po njegovim poslednjim knjigama, ipak ćete morati ući u njegovu najmračniju strahotu da bi ga poštovali.

Mišel Uelbek je nešto drugačiji. On se ne obračunava sa političkim režimima. On je protivnik čovečanstva. Uelbeka opisuju ga kao izuzetno inteligentnog čoveka. A on svoju intelegenciju koristi da bi dokazao svetu da nema nade. Da nam je propast neminovna.
Na početku "Mogućnosti ostrva" pisac se obračunava sa seksualnosti, sa već prvih stranica kao da nam poručuje: "Jebem zato što mi se može, nije bitno koga i kako, a decu svoju ubijam". I ovo je trenutak kada čitaoc ima potpuno pravo da kaže: "Čoveče, ti si bolestan, ja ne želim da čujem ono što ti pričaš." I ovde se vaša veza sa Uelbekom može prekinuti - savršeno opravdano.
Međutim, ako odete dalje, videćete da kada preskoči ovu, za njega tešku, prepreku, Uelbek nam bez imalo milosti uništava svaku pomisao na izlaz iz neminovne propasti. Zaista veoma inteligentno i proračunato. Toliko opasno da, evo ni posle nekoliko godina koliko je prošlo od kada sam ga poslednji put čitao, ne želim ni da vidim njegovo ime na koricama.
Još nisam čuo da je Uelbek pošao stopama Kucija i objavio da se promenio.

Buha - a tako velika

Sve više uviđam da sam, na neki način, opčinjen likom i delom čoveka koji se po srpskim medijima zove Ljubiša Buha, zvani Čume. Toliko sam zbunjen onime što se o njemu govori da, verujte mi, ponekad pomislim da taj čovek u stvari uopšte ne postoji.
Da li je on Robin Hud koji pravedno uništava zlikovce, da li je on kriminalac koji se uvek izvuče, da li je on jedini izvor informacija organima reda, da li je on jedan od onih zbog kojih svi grcamo u nemaštini...?
Ili ne postoji, ili zaslužuje da se o njemu snimi film, napiše knjiga... ili šta god već. Ovo bi valjda bio pravi Holivudski spektakl, i verovatno bi ga igrao Brus Vilis (iz mlađih dana). I to bi sigurno bio domaći film koji bih pogledao, za razliku od svih drugih.
Pokušaću da rezimiram šta o njemu znam (ako negde pogrešim, unapred se izvinjavam, pišem iz sećanja bez ikakvih činjenica):
Za mene počinje tamo početkom 2000-tih, tokom serije nebuloznih tekstova po dnevnim novinama, vezanih za delovanje podzemlja u Srbiji, za koje se kasnije utvrdilo da su prethodile atentatu na Đinđića. Tu se Buha pominje kao jedan od glavnih učesnika, čega? - nemam pojma. Ko je koga lagao, ubijao, otimao, cinkario... nisam uspeo da shvatim, a verujem ni niko drugi jer su tekstovi često bili kontraverzni, neverovatni ili jednostavno neshvatljivi.
Sledeće pojavljivanje je prilikom eksplozije u njegovoj firmi, za koju se ispostavlja da je monopolska firma u poslovima asfaltiranja u Srbiji. Cela država nema mogućnosti da kupi, iznajmi, dozvoli nekom drugom da dođe u posed sredstava za asfaltiranje, već to ima samo ta firma koja je bila na meti terorizma. Cela država se angažuje na "rasvetljavanju" zločina koji je ugrozio prosperitet.
Zatim gospodin Buha dobija status "zaštićenog svedoka". Za sve ove godine tih "specijalnih" suđenja (koja nisam baš pomno pratio) nikada nisam shvatio šta Buha govori, i da li uopšte nešto govori.
Onda se pojavljuje kao lik čije se obezbeđenje "pokoškalo" (sa po nekim ispaljenim metkom) sa obezbeđenjem jednog drugog neobjašnjivog biznismena.
Puškaranje se događa u sred dana, u prometnom delu grada, a obezbeđenja (oba) se sastoje od po nekoliko vozila i neobjašnjivog broja sadašnjih i bivših pripadnika regularnih oružanih snaga Srbije. Svi naoružani i laki na obaraču, da ne kažem "nervozni"!?
Samo par nedelja posle toga, gospodin Buha, kako prenose novine, svojim vozilom, koje je išlo preteranom brzinom, ubija pešaka na autoputu. Ne da ga ubija, već raznese telo čoveka, za koga se ispostavlja da je osvedočeni kriminalac koga su mnoge nevine žrtve proklinjale zbog njegovih zlodela.
Buha, zaštićeni svedok, u sred noći sada nema obezbeđenje (ili ima, a onda samo zamislite kolonu pratećih vozila koja idu više od 200 km/h), i nije kriv, čak ni za prekoračenje brzine.
Gospodin zaštićeni svedok je i dalje ponosni vlasnik firme koja asfaltira Srbiju. Da li je i dalje monopolista, nije objašnjeno, ali sudeći po rezultatima asfaltiranja u Srbiji (koja su uspela da ovu našu jadnu zemlju izvrgnu velikom ruglu) izgleda da jeste, i po svemu sudeći asfaltiranja, koje je na svakom drugom civilizovanom mestu gotovo redovna godišnja aktivnost, u Srbiji postaje jedna od najskupljih delatnosti.
Ja sam (zadojen američkom propagandom) zamišljao da zaštićeni svedoci žive inkognito, primaju neku prosečnu platu, i trude se da za njih niko ne zna. Ali, izgleda da se kod nas svedoci štite tako što im se obezbeđuju najunosniji javni poslovi.
I onda njegova žena objavljuje da se sprema da snimi muzički album Prihod će dati u dobrotvorne svrhe za pomoć deci. Neće praviti koncerte i pevati po kafanama, a na pitanje kako će onda zaraditi taj novac za dobrotvorne svrhe, odgovara da njen muž koji će to finansirati to radi zato što voli decu i voli da im pomaže.
Jedini način da zaradi Albumom je da joj novac isplati OFPS, što izgleda da i nije toliko neverovatno. Jer ako deoničar Mirko Cvetković (za koga sve više sumnjam da je uzrok mnogim nedaćama u ovoj zemlji, i to svesno, ne zato što je tih i povučen, baš naprotiv) dozvoljava da njegova država bude predmet sprdnje zbog svojih puteva a da na tome zarađuje zaštićeni svedok, onda se ne bih iznenadio da ovo bude jedna od umetnica koja će biti zaštićena jedinstvenim Zakonom o autorskim pravima.
Sve ovo veoma podseća na onu seriju nebuloznih tekstova s početka prošle decenije. I ja moram da primetim vezu između vlasti DS i nebuloznih tekstova po novinama. U ovo sam siguran, a zašto je to tako, verujte mi da ne umem da objasnim.

Da li sam nešto zaboravio u nabrajanju podviga našeg junaka? Sigurno jesam, ali i ovo je dovoljno da se začudim i zapitam: Da li je ovo moguće? Sve ovo zvuči kao šala... taj čovek ili ne postoji, ili je žrtva takve igre slučaja da to prkosi prirodnim zakonima. Voleo bih da neki umetnik stavi na papir sve ove podvige, i to romansira - verujem da mu ne bi verovali da je to istina.

2011 NFL play off

Oh, predviđanje o subliminarnom PR-u i veličanju procesa "greh-pokajanje-oproštaj" se završilo porazom Philadephia Eagles-a u prvom kolu play off-a. Doduše, došao je kraj i veličanju obnove, pa su i New Orleans Saints-i ispali u istom kolu.
I ko je sada ostao, i šta će to značiti za US? Da pogledamo: (po verovatnoći pobede)
1. New England Patriots - na kraju su se izdvojili kao najveći favoriti. I predstavljaju onu vladajući Ameriku, iz najstarijih, najbogatijih krajeva. Tradicija, ali na američki način - sve na svom mestu, podmazani zupčanici, ne toliko sila koliko primenjena intelegencija. Respect!
2. Atlanta Falcons - jedini preostali predstavnici Juga. Novo bogatstvo, ali Coca Cola tipa. Jaki, iskusni... Poraz im je jako dobro znan, ali uvek iskoriste svoj trenutak.
3. Pittsburgh Steelers - stari čelični momci. Predstavnici industrijske amerike koja je na umoru... Da li će stari industrijalizam ponovo oživeti?
4. Green Bay Packers - socijalizam, američki. Treba potražiti odgovor na pitanje zašto se socijalizmi ukorenjuju u severnjačkim društvima? Ali, ipak, mislim da sadašnji US nije dobro tlo za pobedu socijalističkog tima.
5. Baltimore Ravens - dugo među najboljima, nikada najbolji. Čelična odbrana predvođena najvećim pozitivnim bilder filozofom današnjeg NFL-a, Ray Lewis-om. Sada pomognuta mlađim snagama, ali još uvek im je potrebno "ono nešto" da bi prešli najveće prepreke.
6. Chicago Bears - Pre sezone ih niko nije uzimao ozbiljno. Dogurali su jako daleko. Ali, Čikago je to, nikada sam centar, ali uvek moćan.
7. New York Jets - evo nekoga iz samog centra, ali tim koji je malo više "radnički", a manje akademski, a to izgleda nije nešto što prija Njujorku. Ta njihova neusklađenost im je i najveći problem, pa, iako su se ove godine izuzetno potrudili, bilo bi pravo iznenađenje da pobede.
8. Seattle Seahawks - najgori tim koji je ikada ušao u play off! I pobedili su važeće prvake u prvom kolu! Ali, i dalje izgledaju kao da su tim "sa ulice", i nekako su uspeli "na foru". Ipak je to Sijetl, dom mnogih čudnih uspeha, ali svi se ipak odsele odatle čim dobiju priliku.

P.S. Sada se sve završilo. Pobedio je tim sa broja 4 moje liste. Ovo potvrđuje i moje pogađanje rezultata ovog playoff -a, a to je ravno 50%. Zaključak: ne treba se kladiti.
Ali, ko može da ne voli tim koji igra u gradu od 40.000 stanovnika sa stadionom od 60.000 koji je stalno pun!? I to narednih 10 godina :)
Tako je i Amerika izabrala za ovu godinu: Hajde da volimo i negujemo one naše male, svakodnevne, lepe stvari.

Moja prva knjiga - 11 godina kasnije

Neko je rekao da je "dobro vreme za umetnost ono koje je loše za življenje". To se sigurno može primeniti na 90-te, ili moje 20-te godine života, kada sam trebao najluđe da se provodim i da steknem čvrste osnove svoje ličnosti.
A ja sam, usled nemoći i očaja, pisao. Tako sam odlučio i da napravim knjigu "Skica za roman Sivi ljudi". Izdao sam je kao samoizdat u sumrak Slobine ere, kada se "revolucija" osećala u vazduhu.
Tada sam pomišljao: "Sačekaću 10 godina, pa ću videti. Ovo će ili biti dobro, ili ću sve knjige sakriti od sramote!" I šta se dogodilo?
Ni jedno ni drugo, uočavam mladalačke greške, loše sagledavanje stvari - dovoljno da ne mogu u potpunosti da se složim sa onim napisanim. Sa druge strane - cilj mi je bio da objasnim kako izgleda stanje uma u jednom trenutku, na jednom mestu. I mislim da sam u tome uspeo.
Sada možda izgleda čudno da tada nismo mogli da pojmimo velike tržne centre (što nam danas izgleda kao sastavni deo života). Ili zadivljenost kružnim tokovima - a samo par godina posle ove knjige je napravljena cela petlja kružni tok kod "Arene"... Ovo su samo neki detalji koji čine ovu knjigu onim što jeste - zarobljeni trenutak vremena.

Sa zadnje korice: "Vreme prolazi, sa njim i sećanja. Ostaje zapamćeno ono što jači nametnu kao istinu.
Ovo je samo jedna istina o vremenu međunacionalnih sukoba iz pozicije duboke ‘pozadine’, iz jednonacionalne sredine, iz mesta gde meci ne zvižde, ali koje mora da istrpi sav teret rata: ekonomski, moralni, kao izvor žive sile, kao izvor živih meta...
Prava istina nikome ne odgovara - ni onima pre, ni ovima sada, ni onima posle, ni nama, ni njima...
Ovo je priča o jednom modernom „malom“ ratu, onoliko čudna koliko to samo rat može da priredi."

Knjigu možete naručiti uz plaćanje troškova slanja za 100 dinara (1 euro) ako pošaljete vašu adresu na mail: other@ikomo.co.rs