Oči uragana, april 2011.

Kao mali često sam razmišljao kako napisati knjigu u prvom licu, a da narator umre!? Jednostavno nisam pronalazio odgovarajuće rešenje.
Berta Sera Mansanares je ovaj problem rešila tako što je dopustila skoro svim svojim likovima u romanu (a nema ih baš malo) da govore u prvom licu! Naravno, odmah na početku, prvi umire (tako da verujem da su nam se ideje iz mladosti poklapale), ali i kasnije će biti još nekoliko smrti u prvom licu.
"Oči uragana" (Los ojos del huracán / Berta Serra Manzanares, 2008.) je roman o Kubi 19. veka. Da nema tog logičkog eksperimenta sa početka, jednostavan i gotovo jednoličan stil bi lako mogao da odbije čitaoca. Čak štaviše, promena likova/naratora koji za sobom ne vuku i promenu stila pripovedanja, može i ozbiljno da zasmeta.
Ipak, umetnička magija postoji, jer i takav, na prvi pogled, površan pristup - polako nas uvlači u priču i atmosferu, i to ni malo prijatnu: o vrućini i lepoti Havane, ali i o strašnim robovlasničkim odnosima koji od rasističkih sadista čine ugledne utemeljivače kulture.
Zaista, pitam se, šta bi se uopšte dogodilo da je Berta ovoj prilično teškoj temi prišla i sa ozbiljnijim književnim stilom, sa prefinjenijom stilskom razradom (tipa Fokner, recimo). Ovo bi bilo ili Nobelovsko delo, ili bi samo potonulo od svoje težine.
I još nešto veoma važno... možemo saznati i mnogo zanimljivih istorijskih činjenica, prvenstveno o Kubi i da nam stvari postanu jasnije. Međutim, insistirao bih i na činjenici da je ovo Katalonski, a ne Španski roman, što nam takođe daje neku drugu sliku.

p.s. Kako se knjiga završava, stvari postaju snažnije, i kao da i čitaoc ulazi u vrtlog uragana dešavanja. Na kraju sve izgleda veoma dobro, doduše malo nedefinisano, ali ipak realno, životno.
I opet možemo zaključiti da je ovo katalonski roman - iz zemlje koja je između Španije i Francuske, između ohole životne razbibrige i prefinjene kapitalističke životne lepote. Da je ovo roman iz Barcelone, grada između Madrida i Pariza, između grandioznog nekadašnjeg vladara sveta i dugovečne umetničke prestolnice.

Diplomirani inžinjer traženja posla, smer: Beograd

Da li posećujete sajtove za zapošljavanje?
Verujem da prosečni korisnik u Srbiji prvo internet obrazovanje dobije na društvenim mrežama. Ovo mu dođe kao obavezna osnovna škola. Tu uči osnovne pojmove, šta je "fajl" a šta "link", šta je "video" a šta "album". I naravno, šta je "upload", "download", "chat", "message"...
Zatim slede napredne tehnike za ozbiljne korisnike, koji čitaju novine, prate odgovarajuće forume i blogove, ostavljaju komentare. Ovo mu dođe kao neka srednja škola: nije obavezna, ali je većina završi.
I konačno: "da mi vidimo i neku korist od toga", na red dolaze sajtovi za traženje posla.
Ekspanzija sajtova ovakvog tipa je zaista zapanjujuća. I po broju sajtova, ali i po broju korisnika, posetilaca...Šta je uzrok: kriza, nezaposlenost, radoznalost, pomodarstvo... ne mogu tačno da odredim. Ali ono što mi pada u oči je veliki broj ponuda za "obrazovanje odraslih", a sve na temu: "Napišite najbolji CV", "Kako se ponašati na intervjuu" i slično.
Reklamne poruke za ove ponude su često: "Svaki dinar će vam se isplatiti", "Obezbedite sebi visoku platu"... ovo su poruke kao za neke regularne obrazovne tokove. A šta je ovo zapravo? Zar ovo nije samo jedan način "ulepšavanja stvarnosti"?
I šta je cilj ovakvog obrazovanja? Zar cilj ne bi trebao da bude da pronađete dobar posao i više nikada ne koristite osvojene veštine? Ali, onda ovakvo jednokratno obrazovanje nema nikakvog smisla.
Ove obrazovne ustanove vas podstiču da ćete postati vešt tražilac posla! Da ćete izgraditi karijeru, skakanje sa dobrog na bolji posao, a sve kroz prijave, intervjue.. A gde je u stvari tu vaše znanje, stručnost, sposobnost.. koje će vam eventualno trebati na budućem poslu? To nije bitno!?
E sad, ako ovo postoji, onda verovatno postoji i potreba (ili bar prividna potreba). Tu ćemo se malo pozabaviti poslodavcima. Jer, na kraju krajeva, upravo poslodavci provociraju potrebu za ovakvim stanjem.
Ponuda posla ima, spiskovi i spiskovi... svakoga dana sveže i novo. Pomislio bi čovek: "Cvetaju ruže".

Na najveći broj ponuda nećete ni dobiti odgovor:
- "Aha, treba da idem i naučim kako se piše CV", pomislite. Jedan kurs, naučite istoriju CV-a, kako se menjao kroz vekove, koji su glavni tokovi savremenog razvoja CV-a, koje ideje vuku na ovu a koje na onu stranu, koje su institucije i kada usvojile kakav model, i sa kojim psihološkim obrazloženjem.

Odgovori i dalje ne stižu:
- "Usaglasite svoj CV sa motivacionim pismom", uče vas. Drugi kurs. Šta je motivacija, zašto je važna čovekovom biću i ekonomiji. Kako se izražava motivacija i koji su skriveni metodi potvrde motivacije.

Stigne po neki odgovor, tipa "već smo popunili to radno mesto":
- "Usaglasite CV i motivaciono pismo potrebama poslodavca", evo, vidite da lepo napredujete, sada treba da se osvoji sledeći korak. Treći kurs - istraživanje potreba poslodavca. Kako saznati sve o firmi u koju konkurišete. Kako otkriti ko su ljudi koji čitaju prijave, i kako doći do njihovih srca.

Wow, dobili ste pozive na intervjue, gde bivate odbačeni na prvi "dobar dan".
- "Prvi utisak je najvažniji", logično zar ne. Četvrti kurs - kako ostaviti dobar prvi utisak. Elementi stila, govor tela. Uvod u osnove mirisa. Koristite svoj glas, ali naučite i sve o neverbalnoj komunikaciji.

Aha, tu smo. Već provodite vreme po intervjuima. Toliko ste zauzeti da tokom dana imate i po više intervjua. Odgovor već znate unapred, ali polako postajete profesionalac. Šta još nedostaje?
- "Skrivene zamke intervjua", pa da! Sad vam je jasno gde grešite. Peti kurs - kako prepoznati zamku i pravilno je dijagnostikovati. Istorija zamki, ko ih je prvi uveo i kada. Kako su se zamke razvijale vremenom i koji su najnoviji svetski tokovi razvoja zamki u razvijenim društvima.

Baš su ljubazni ovi ljudi što ispituju. Tako se lepo ispričamo - ali nikako da dobijete posao!
- "Vladajte situacijom", pa naravno. Sve vreme ste tako snishodljivi, trebate se opustiti, ali na pravi način. Šesti kurs - elementi zvezde, postanite harizmatični vođa, osvajajte glasom, naučite tehnike neurolingvističkog programiranja, osvajajte prostor!

Kada sve ovo završite, dobijate zvanje: diplomirani inžinjer traženja posla. Naravno, tokom obrazovanja, shvatićete da ne možete sve da znate, i odlučićete se za neki smer, neki od popularnijih su: Beograd, Vojvodina, Javna preduzeća, Multinacionalne kompanije, itd.

I na kraju, kada ste toliko ovladali znanjem, konačno... javljate se na oglas za HR menadžera... lagano ga osvajate korišćenjem najnovije NLP tehnike, i ... sedate sa druge strane stola! Vaša karijera vrtoglavo ide napred, postali ste asistent na katedri za traženje posla!

Za to vreme, firme i dalje koriste ove sajtove za najjeftinije reklamiranje. Vi ste tokom svog obrazovanja stekli toliko poznanstava da HR agenciji u kojoj radite donosite nove klijente. Uspešno uspevate da po nekoliko puta provrtite jedan isti oglas. Produžavate vreme odabira kantidata, vaši honorari i dnevnice su sve veći...
"Prokleta je ova zemlja kad nema kvalitetne ljude. Kada će ovi ljudi konačno da nauče. Ne može tako nespreman da se dođe na konkurs za posao. Kolega pali ste, morate se bolje spremiti. Na žalost verovao sam u vas, i vidite kako ste mi odužili proces izbora kantidata, sada moramo da ponovimo oglas posle 6 meseci. E, pa stvarno, u kakvoj zemlji živimo."
Toliko ste uspešni da uskoro otvarate sopstvenu HR kompaniju!

A posle neko kaže da je onih 7.000 evra koje ste ulažili u ovo obrazovanje nepotrebno!?

p.s. E, da. Ukoliko vidite oglas za rad u časopisu Hairstyles, nemojte se javljati, ja to samo reklamiram svoj proizvod :)

Globalno selo - konačno otuđenje

Kao da je pitanje "otuđenja" malo izašlo iz mode poslednjih godina. Ovome je možda doprinela čista pomodnost društvenih tema, a delimično i nikada ranije prisutan osećaj globalne pripadnosti i dostupnosti svake vrste informacija, koju nam je doneo Internet.
I, na prvi pogled, "otuđenje" se više ne postavlja kao problem. Ako ne želite da budete sami, ili ako imate bilo kakve probleme u komunikaciji, sve što treba da uradite je da preskočite lična ograničenja koja ste najčešće sami sebi postavili, i u sigurnosti i miru svoje sobe možete izaći u svet. Najednom, postajete okruženi ljubaznošću i toplom dobrodošlicom. Najednom, postajete deo grupe, zajednice... postajete ono što sami sebi želite!
Na prvi pogled, ljudi mogu reći da je ovo opasno, zato što nema fizičkog kontakta, zato što nema mirisa i oblika... međutim, ako je to zaista ono što vam treba, Internet će vam i to pružiti, odnosno daće vam alate da ugovorite viđenje, dodirivanje, mirisanje...
O kakvom onda "konačnom otuđenju" ja to govorim?
Posmatram sledeći fenomen koji se očigledno stvara: "potpuna demokratizacija" ili najširi mogući izbor tema i informacija, stavljaju nas u zanimljiv položaj, ili skoro eksperiment - kuda nas to vodi?
Po svemu sudeći... to nas vodi u konačnu izolaciju!
Ali ne pojedinačnog tipa - nećemo mi skapati kao usamljeni kosturi u svojim stolicama sa slušalicama na ušima... ne...bojim se nečeg goreg.
Bojim se zatvorenih grupa!
Imate izbor... i to koristite, zar ne! Dosta vam je više da se smarate svim onim stvarima koje nikada niste voleli. Sada možete raditi ono što želite, i najlepše od svega je što upoznajete i druge ljude koji misle kao vi. Srodne duše.
Najednom, pomišljate: "svi ovako misle", "svi ovo vole"... i postaje opasno da izgubite moć zdravog rasuđivanja. Postajete zatvorenici sopstvene grupe. Ili kako kaže izreka: "Ne vidite šumu od drveća".
Okruživaćete se ljudima koji misle slično vama, imaju slična interesovanja. Davaćete i dobijati podršku, ali samo "odgovarajućim". Dodire i susrete sa drugačijima ćete ili ignorisati, ili grubo odbacivati - pa zato služi demokratija, zar ne?
I vaše mišljenje će se ovakvim "pumpanjem" razvijati i dalje jednosmerno, do konačnosti... do konačnog otuđenja. To je tako lako, jer su vam podrška "svi"!?
I tako grupe postaju sve jače i jače, i sve dalje i dalje...

Rekonstrukcija penzionog sistema

Jedan od realnih problema koji nam zagorčava život u ovo vreme "krize", je i namet koji trpe zaposleni u ovoj zemlji. Prvo je delovao neverovatno, a sada već zastrašuje podatak da u Srbiji ima više penzionera nego zaposlenih van administracije! Trenutno (ako se dobro sećam) na jednog zaposlenog koji sam stvara svoj dohodak, dolaze čak tri "izdržavana" lica!
Penzijski sistem zahteva hitne i oštre rekonstrukcija, inače će nas pojesti. Zamišljam dva osnovna, radikalna, reza koja treba uraditi:

1. Ograničiti maksimalnu penziju na visinu prosečne plate.
Možda ćete pomisliti da nije "humano". Ako je neko radio celi život, red je i da uživa (!?) Ali, oni koji koriste neverovatno visoke penzije su imali i neverovatno visoke plate !!! Za ceo svoj život su imali toliko prilika da uštede ili investiraju! Mogli su da kupuju nekretnine, mogli su da koriste privatne penzijske fondove, mogli su da (sada popularno) investiraju u "zelene" projekte.
Ako se sekirate za one koji su celog života bili bogati, zašto se ne sekirate i za one koji su celog života bili siromašni, a isto su radili, i nisu imali prilike da koriste sve ovo nabrojano.
Mi danas imamo bolesnu situaciju: cilj je zauzeti neki jako plaćeni posao na par godina (to su obično državni službenici, na primer - poslanici), i vi ste zasnovali novu dinastiju! Obezbedili ste i sebe i svoje unučiće, a plaćaće vas svi radnici koji će se tek roditi u ovoj zemlji!
Nije logično da partijski poslušnici budu toliko nagrađeni, na teret svih građana!

2. Uvesti promenljivu starosnu granicu odlaska u penziju
Nedavno se vodila polemika kada treba ići u penziju. Čak su bili onoliki francuski štrajkovi povodom toga. Evo rešenja: promenljiva granica! Propisujemo, na primer, 65 godina starosti. Ali, u penziju se sasvim legalno i uredno može otići već sa 60 godina - samo što vam je tada penzija npr 50%. Sa 61 godinom - 60%, i tako dalje, dok sa 65 imate 100%.
Možete ostati i duže, i dobijati 110%.. i dalje, sve do zakonskog maksimuma. Ako ste toliko potrebni poslodavcu - neka vas zadrži! Ali, posle starosne granice, poslodavac nema nikakvu zakonsku obavezu vašeg zadržavanja na poslu. Može vas "poslati" u penziju kad god poželi, bez obrazloženja.

Nemam uvida koliko novca bi se uštedelo sa ove dve promene, ali bi sigurno dovele do pravednijeg društva. Zaista je veoma opasna praksa političkih snaga, ili onih koji imaju druge vrste moći (kao moj omiljeni OFPS), da putem svojih plata, koje ionako troše društveni budžet, ovi evoluirani kriminalci obezbeđuju finansijsku sigurnost i svoje budućnosti (a opet na račun "običnog" sveta).

Ideja nam treba

Reklo bi se da je većina građana Srbije u pravoj izbornoj panici. Na koga god da pomislite u trenutnom političkom životu, prevrne vam se stomak.
Za koga glasati u ovakvoj situaciji? Najverovatnije će apstinencija biti najveća do sada. Ali, to nam ne rešava problem, makar i 20% ljudi glasalo, odnos snaga će opet biti isti, dakle opet "jovo-nanovo". A treba živeti :(
Oh, gde su nam lepe 90-te, kada smo imali ideju, volju, cilj.... lako je bilo ujediniti se protiv jednog Slobe i težiti Evropi. Previše lako.
Sada se treba ujediniti protiv svakoga ko je ikada i mirisao vlast, i ići u nepoznato. Previše teško.
Jedini iole realni cilj bi nam bio da smanjimo državni kriminal, da obuzdamo pomahnitale krvopije, i da se trudimo da promovisanjem pozitivnih ljudskih osobina dostignemo humano društvo. A onda će doći i do poboljšanja. Utopijski (!?), ali ja ne vidim drugog puta.
Ali, da ne bi sve ostalo na praznoj priči, ipak su potrebni ljudi koji pokreću stvari i koji drže suštinu. Iz mog paničnog posmatranja političkog života u poslednje vreme, ovo je ekipa koju sam ja okupio u svojoj glavi, i kojoj bih poverio put ka izlazu. (Nemojte ove ljude ocrnjavati odmah... svako od njih ima neke loše osobine, greške..., ali... "ko je bez greške neka baci prvi kamen"). Dakle, evo:

1. Prvo nam trebaju pare. Bez para ništa ne ide. Za ovo bih zadužio Miodraga Kostića. Veoma odmeren u poslednje vreme, rado viđen na mnogim debatama i obično pozitivno ocenjen. Sa svojim stavom: "Da, ja to imam, ali moji radnici primaju dobru platu, ne otpuštam, radim, izvozim i nisam se ništa više obogatio nego što je to realno..." - mogao bi da bude finansijer

2. Treba nam energija - pokretač. Verovali ili ne, tipujem na Vuka Draškovića. Kada sam ga skoro gledao kako govori, postalo mi je jasno kako je bilo moguće da smo ga pratili 90-tih. Kao da se probudio iz dugog narkomanskog sna, Vuk je počeo da govori smisleno, i da isijava energijom. Ne zaboravite, to je čovek koji je sam napravio 9. mart - početak svega.

3. Mediji. I dalje ostajem pri B92. I oni u poslednje vreme kao da se bude iz nekog sna, i očigledno su na klackalici da li smeju da se okrenu protiv DS-a. Taman kad pomislim da su krenuli, oni se vrate u ulizičku podaničku fazu. Mislim da im nedostaje samo malo podrške, a ova prethodno navedena dvojica bi to mogli da im pruže.

4. Početna masa. Ovde bih istakao Uniju poslodavaca Srbije, koja se u poslednje vreme skoro uvek pojavljuje sa logičnim razmišljanjima. Naravno, njima dodati sve one izgubljene polu ilegalne grupe koje se okupljaju u poslednje vreme,najčešće po internetu.

Verujem da bi ova grupa mogla da povede Srbiju u bolju budućnost. Za sve ostalo... . vrtim glavom tužnog pogleda.

Rekonstrukcija zaštite prava

Shvatajući razmere kriminalne konstrukcije koja pod izgovorom zaštite autorskih prava zgrće lična bogatstva (OFPS), prilično sam se posvetio objašnjavanju koliko je loše to što oni rade.
U isto vreme, razumeo sam način kako je uopšte moglo da dođe do stvaranja ovakvih Zakona, koji omogućavaju ovaj evoluirani kriminal.
I zaista treba razmisliti malo o istinskoj ZAŠTITI autora. Ovde bih napravio podelu koja na neki način već i postoji. Zaštita treba da postoji na dva nivoa, ili fronta. Jedan je zaštita od kriminalnih radnji, tj krađe umetničkih dela, odnosno autorstva. Ako neko iskoristi delove vaše muzike, delove vaših tekstova, ilustracija, filmova ili drugih autorskih dela, pa to potpiše svojim imenom ili prodaje bez vašeg znanja i dozvole, to je stvar za krivično gonjenje, i dobrim delom je to na neki način i pokriveno.
Druga stvar je mehanizam komercijalizacije autorskih dela, odnosno načini kako autori mogu doći do novca koji se stvara prodajom njihovih dela. I ovde bih stvari dodatno suzio na - muziku. Zato što se najviše para tu "vrti", i zato što i ove organizacije evoluiranog kriminala svoje delovanje uglavnom ograničavaju samo na muziku.
Ovde su mehanizmi dosta jasni u mnogim segmentima (nosači zvuka, koncerti, kafane, klubovi...), međutim stvari postaju zamršene kod takozvanog "javnog izvođenja". Ovo je upravo trenutak gde se pojavljuju OFPS-i i stvaraju pometnju iz koje izvlače ogromne materijalne koristi.
Evo mog predloga kako se stvari mogu rešiti:

1. Svaki autor i/ili izdavač, propisuje svoju tarifu, odnosno cenu, koliko treba da mu se plati za svako javno izvođenje njegovog dela. Takođe, daju i ograničenja gde se njihovi radovi ne smeju puštati (politički skupovi ili nešto slično)
2. Emiteri (radio, TV...) izabiraju šta puštaju, prave "košuljice" na osnovu kojih uplaćuju onoliko koliko su pustili.
3. Organizacija nasumice, ali najmanje jednom mesečno, vrši kontrolu emitera, tako što snima njihov program tokom 24 sata i upoređuje sa predatom košuljicom.
4. Ograničiti plate zaposlenima u ovim organizacijama na 1 prosečnu platu.
5. Radni prostori manji od 100 m2, se ne smatraju javnim emitovanjem (kancelarije, radnje, saloni...)

6. Veći radni prostori imaju dve opcije: ili da besplatno puštaju program emitera, ili da takođe dostavljaju košuljice.
7. Dozvoljeni su direktni "bilateralni" ugovori.
8. Neobuhvaćena muzika se naplaćuje cenom 50% od prosečne cene koju su dali autori-izdavači i ona najvećim delom ide na obaveze prema inostranstvu.

Ovo je osnova rekonstrukcije zaštite, u delu javnog izvođenja. Najvažnija stvar je ograničiti plate zaposlenima (ako mislite da je prosečna plata malo, razmislite, oni to ipak rade iz ubeđenja, a ne koristi). Međutim, naravno da treba ozbiljno voditi računa i o drugim troškovima ovakvih organizacija, gde su takođe moguće zloupotrebe.
Dalje, ako verujete da vredite, ako verujete da se bez vas ne može - ako verujete da je vaše autorsko delo roba za koju trebate biti plaćeni od javnog emitovanja - odredite koliko vaša roba košta!!! Mislite da javno emitovanje ide vama u korist? Onda objavite da se može emitovati besplatno!
Ideja nije u skladu sa preporukama EU? Onda ćemo lepo objasniti EU da su svi autori plaćeni tačno onoliko koliko traže, tržišno. Ako im se to ne sviđa, onda mislim da imamo sva moralna prava da kažemo da smo MI u pravu, a da ONI greše! Pa i po cenu ne ulaska u EU! Ali, videćemo da li neće prihvatiti da je ovo dobro rešenje.

Nama je najteže, i šta ćemo sad?

U vreme kada isti ljudi koji su nam do juče govorili da smo "lideri u regionu" sada priznaju da imamo najniže plate, najgori standard i najviše nezaposlenih - pomišljamo da je svima u ovoj našoj zemlji teško.
Ali, kao što sam rekao, potičem iz poslovnog kruga malih preduzetnika, i smatram da je NAMA NAJTEŽE!
Iz više razloga: finansijskih, moralnih...
Dobro, kriza.... smanjuje se obim posla, smanjuje se zarada... menjaju se načini rada, snalazimo se kako znamo i umemo, dokvalifikujemo, menjamo, prilagođavamo... stalno napeti i zamišljeni... često depresivni - ali, to nam je posao.
Ali, tek nam sada slede problemi. Ako nekome trebaju pare - uzmite od malih privrednika.
Velike ne sme niko da dirne (odnosno oni i jesu oni kojima pare trebaju), a "obični" ljudi i dalje imaju prezrivo podcenjivački odnos: "Ma imate vi para".
I to je moralni deo problema koji nas boli: trudimo se, radimo, razmišljamo, koprcamo, dajemo sve od sebe, često i više nego što imamo, a stav javnosti je: "Lako je vama, platite"
A onaj finansijski deo problema je suštinski. Svako malo dobijemo neko novo pismo, novu Odluku, po kojoj smo dužni da platimo ne male pare, inače nam sleduju zatezne kamate, prisilne naplate, oduzimanje imovine...
I to ne zato što smo nešto koristili, potrošili, naručili... ne, jednostavno zato što POSTOJIMO!
Došli smo u veoma opasnu situaciju da samim svojim postojanjem iniciramo postupke da nam se oduzima imovina. Ne zato što radimo loše, pogrešno, što smo se zadužili.... ne... da ponovim: SAMO ZATO ŠTO POSTOJIMO!
Primeri su brojni, i pogađaju određene grupe preduzetnika. Da navedem neke nesagledivo mnogo povećane ili novouvedene stvari: Obavezne komunalne takse, registracija vozila, obavezna pretplate na GPRS, obavezni zakupi prostora,  i tako dalje i tako dalje.
I sve se to prvo donese u vidu Zakona, naprave se obaveze, pa vam se dostavi Rešenje! Sve "po Zakonu". Ako ne platite u roku od 15 dana od prijema Rešenja: doći ćemo i uzeti vam stvari iz stana, pa stan, onda decu i porodicu, pa kad vam uzmemo sve što imate ići ćete u zatvor, ali ne pre nego što vas dovoljno izgladnimo da nam slučajno ne napravite štetu time što ćete puno jesti o našem trošku.
A ne možemo ništa. Ako štrajkujemo, to"ne odlaže izvršenje", ako se bunimo medijima: "šta vi hoćete, imate vi para", ako zatvorimo poslove, i to košta, ne možete vi sad tek tako da zatvorite firmu.... prvo "bato" plati, pa onda zatvaraj.
Da navedem još neke neverovatne stvari koje "podstiču male i srednje preduzetnike":
- Ako ste žena nemate pravo na porodiljsko bolovanje,
- ako želite da se bavite trgovinom van Srbije - plaćate iste takse kao da trgujete tankerima nafte,
- ako želite da se nešto čuje na vašem radnom mestu, plaćate mojim omiljenim organizacijama, kao što je OFPS,
- struja, voda, komunalije, grejanje... sve plaćate više puta skuplje nego što je normalno
....
Sve u svemu, ako želite da se bavite malim poslom, mesečni izdaci koje morate platiti, samo zato što postojite, su sigurno veći od prosečne plate u Srbiji. I to ne plaćate ako zaradite, ne, vi MORATE platiti, imali ili nemali, a ako nemate.... pa prodajte stan, prodajte neki organ.. .nije nas briga, što si hteo da se baviš poslom?
I sve "po Zakonu".
Pa čak i ako se prisetimo 90-tih, da prepišemo. Ni to ne možemo. "Siva" ekonomija je zauzeta od strane jačih i brojnijih, malo žućih i sa nešto kosijim očima.
Dobro, zaista je lepo videti gomilu slatke kineske dečice koja trčkaraju po novobeogradskom bloku 70. Ali, zamislite da naše radnje rade onako kako oni rade - do sada bi svi bili u zatvoru. I to su nam zabranili (ne toliko Zakonom, koliko diskriminacijom, a kako je to toga došlo ne bih da se uplićem).
Zaista se pitam: Šta ćemo sad?