14.11.2011.

Serija domaćih knjiga

Kako domaće filmove ne gledam već niz godina, tako i slabo čitam knjige domaćih autora. Ipak, igrom slučaja sam se ubacio u ceo niz takvih dela:

- Prugastoplave storije, Nikola Malović, 2010.

- Ispod tavanice koja se ljuspa, Goran Petrović, 2010.

- Mansarda, Danilo Kiš, 1962.

Prugastoplave storije su zbirka priča. Potiče iz Boke Kotorske, i donosi jedan lep osećaj dobro opisane atmosfere. Na prvi pogled me je zbunilo obaveštenje na koricama da je "Knjiga od značaja za srpsku kulturu po oceni beogradskog ogranka 12 vekova stare organizacije Bokeljska mornarica. U potpisu: Admiral dr Branko Sbutega."!? Ali, ono što je unutra je u stvari savršeno opisano ovom čudnom rečenicom. Nenegativan srpski nacionalizam (i takav postoji), ali onako kako to izgleda u Boki, mestu izolovanom od sveta, u koji, i odakle, dolaze ljudi iz celog sveta.
Proveo sam tamo živeći neko vreme, i potpuno razumem ono što je ovde opisano, prelepo geografsko mesto, mirno mediteransko more koje ne talasa, a sve unutar kontinentalnih planina.
Boka je jedno od onih mesta na svetu koje je jedinstveno, i ne može se svrstati ni u jednu kategoriju, i kao takva je fascinantna. Ove priče se na neki način približavaju ovoj jedinstvenosti... ali, budimo iskreni... samo su na putu približavanja. Kao što i Boka pleni, ali duži boravak u njoj ipak počinje da smeta, tako i ove priče u sebi imaju nečega iritantnog.
Ali, mogu biti zgodne za neko lagano popodne... i dodir sa Bokeljskim mediteranom.

Ispod tavanice koja se ljuspa. Na sličan način i ovaj roman nas vodi u atmosferu srpske provincije. Opet, imam iskustva i sa takvim životom, pa sam to prihvatio dobronamerno.
Ipak, instistiranje na nekim detaljima a zanemarivanje nekih drugih koji bi za celokupnu priču bili makar podjednako važni, čini ovaj roman prilično neefektnim i pomalo promašenim.
Malo opravdanja za ovu čudnu kompoziciju možemo naći na kraju, u pogovoru samog pisca gde objašnjava da je ovo zapravo delo koje je započelo kao kratka priča, na koju se zatim godinama "lepio" dodatni materijal. Verovatno je to dovelo do ove pomalo neuravnotežene konstrukcije, koju ipak samo možemo opravdati, ali teško i prihvatiti.
I, konačno...

Mansarda - Danilo Kiš. Ove proznu poemu sam pročitao po preporuci, apsolutno siguran da sam je ranije već čitao, i pomalo zbunjen zašto ničega ne mogu da se setim. To me je malo plašilo, jer dela koja tako zaboravljam su obično ona koja sam svrstao pod "loša".
Sad kad sam je ponovo pročitao, savršeno mi jasno zašto sam tada tako o njoj mislio, ali mi je i konačno postalo jasno zašto je Kiš tako omiljen!
Voleli to ili ne, književna dela ipak moramo posmatrati u vremenu.
Ja sam sazrevao u posthipijevskoj eri, gde su poruke dece cveća već prevaziđene, ali ujedno i uvrštene u obrazovanje. Tako gledajući, Mansarda je bleda kopija pisaca kasnijih 60-tih i 70-tih, sa svojim boemskim porukama, alkoholnim isparenjima, dalekim horizontima i romantičnim ljubavima. Sve u svemu, za vreme 80-tih, prava plagijatorska ljiga.
Međutim....
Ovo je objavljeno 1962. !!!!!!
Pre bilo kog hipika, pre Bukowskog, u isto vreme kad i Kerouac...
Ja to tada nisam mogao da uvidim, nisam tada mogao da razumem koliko se okolnosti brzo i lako menjaju, i koliki je dar biti sposoban da se uspešno projektuješ u budućnost. A Mansarda jeste knjiga koja ide jedno 10 godina ispred svog vremena. Na žalost, posle 20 godina se opet može smatrati prevaziđenom, a to je upravo bio trenutak kada sam ja imao prvi dodir sa njom.
Ali, ostavimo se sad same priče, ili stila, ili ideja. Ima nečeg u Danilu Kišu što je vrednije od ovoga, i još više zadivljuje! U jednoj ličnosti je spojio dva dara. Jedan je razumevanje sveta oko sebe, ili u sebi, savršeno razvijen osećaj podvojenosti, isprepletanosti "dobrog" i "lošeg"... Drugi dar je umeće sa rečima! Neki ljudi jednostavno umeju da koriste reči, da ih tako postave i urede, da to bude lepo. Estetika reči, nekada mnogo više korištena u lirici, je ono što je Kišov očigledan talenat.
Kako je navedeno u engleskoj wikipediji o Kišu, bio je "viđen" da postane dobitnik Nobelove nagrade za književnost, ali ga je sprečila rana smrt (sa samo 54 godine). Pretpostavljam da je članak na Wikipediji uređen sa srpske strane, ali opet, iskreno mislim da to nije daleko od istine, i da bi Kiš veoma lako mogao da postane Nobelovac.

Pitanje koje me kopka je, šta bi Kiš govorio o sadašnjem vremenu? Da li bi uopšte bio pisac? Vidim da je pred kraj života već "migrirao" ka filmu. Bio je savremen i živeo u svom vremenu, a opet prilično satiričan prema trenutku. Kako bi se on danas ponašao?

1 коментар:

  1. Zao mi je sto tek sad vidim i citam ovaj post, al to je moj propust.
    Dodje vreme ili period kad se desi ili nam neko nametne i nesto sto nam nije bas po ukusu i volji, al eto nekako ga se prihvatimo i udjemo u sve to ni krivi ni duzni :) bas kao ti u citanje domacih autora.
    Kao duboki postovalac Kisovog dela i lika jos jedino zelim da dodam i nadam se da bi i danas kao i uvek bio Pisac, u suprotnom trazenju ili odgovoru verovatno ne bih verovala u velicinu i vecnost knjizevnosti :) a onda bi sve izgubilo smisao. Ovako je mnogo bolje, bar za mene i moje lirsko bice :)

    ОдговориИзбриши