06.01.2012.

Sloboda - s novim godom 2012

Roman "Sloboda" (Jonathan Franzen, Freedom, 2010) spada u grupu debelih, klasičnih, realističnih, romana, tipa ruskih klasika. Amerikanci su možda jedini ostali verni ovom tipu književnih dela. I ja to volim, još od "Sveta po Garpu", pa do sada mojih omiljenih "Middlesex"-a ili "Biblije otrovne masline".
Sloboda se bavi najaktuelnijim pitanjima od svih nabrojanih dela, dobila je sjajne kritike, uključujući i od Obame, predsednika US-a... ali, ipak, ne mogu je svrstati u moje favorite.
Čini mi se da je iz prevelike želje da se dohvati pitanja iz najvišeg političkog i društvenog ranga, autor propustio priliku da ispriča verodostojnu, ljudsku, porodičnu priču koja bi treba da je u osnovi ovog romana.
Likovi prebrzo i previše lako osvajaju najviše ciljeve, postaju uspešni, bogati i slavni, bez previše upuštanja u ovaj proces, uz lakonsko objašnjenje "on zna raditi".
Ja, kao čitalac, sve vreme sam u nedoumici da li je moguće da je u toj Americi to TAKO LAKO!? Da li je moguće da završite fakultet, i sve što treba da radite je da budete vredni da bi ishranili četvoročanu porodicu i izgradili sopstvenu kuću sa više automobila!?
Pored svih kontraverznih pitanja koja su dotaknuta u ovom romanu, od moralnih ratnih pobuda, do zaštite okoline... ja se sve vreme pitam: Da li je ovo moguće!? Da li je ta Amerika stvarno TOLIKO obećana zemlja!? Mesto gde samo treba raditi, i novac se stvara sam od sebe!?
Da se razumemo, ovo uopšte nije propagandni pamflet, čak naprotiv, autor je očigledno hteo da bude veoma kritičan prema savremenom američkom društvu... ali ta njegova želja je u neskladu sa događajima opisanim u knjizi... gubite interesovanje za ekologiju ili mračne ratne ciljeve kada razmišljate o opstanku! A opstanak je ovde propušten da se opiše... bar sam ja stekao takav utisak.
Druga tema koja se ovde obrađuje je depresija. Rekao bih da je autorov stav da je depresija sastavni deo života, što je možda i istina. Samim tim, kao da je i ta tema izgubila smisao, tako da ja o tome više neću govoriti, a to je i moj, čitalački, stav o poruci ove knjige na temu depresije: veoma uopšteno, pa time i bez oštrice.
Sve u svemu, neke nedoumice savremenog (američkog) društva ovde jesu lepo opisane. Na žalost, put kojim je autor odlučio da se dođe do tih tema je nedovoljno dobro smišljen.
Da dodam... Autor je dao veoma hrabar naziv svojoj knjizi, Sloboda, aludirajući na komplikovane životne sprege koje vam u trenutku kada pomislite da ste ostvarili slobodu, pokazuju da ste se samo upetljali u nove okove.
Ja bih u ovoj filozofiji ipak ostao veran autoru sa naših prostora, koji je na ovu temu govorio pre 30 godina... Branimir Štulić:
"Sloboda je žena, uzmi je...
ona je svijest o skladu nesklada nesavršenih ljudi"
:)

I za kraj, da se zahvalim prijateljima koji su mi skrenuli pažnju na ovu knjigu. Saznao sam nove stvari i stekao nove uvide, a to je, na kraju krajeva, ono što očekujemo i zašto se upuštamo u čitanje. Hvala.

2 коментара:

  1. Sviđa mi se zaključak u kome citirate Branimira Štulića. zaista smatram da je on jedan od najvećih mislilaca savremenog doba.Iako knjigu o kojoj govorite nisam pročitala apsolutno sam razumela šta vam je u njoj zasmetalo i sad nemam želju ni da je pročitam.Nedavno sam gledala emisiju o bednim ljudima Amerike pa verujem da je priča o uspehu i američkom snu samo dobar marketing. Pozdrav!

    ОдговориИзбриши
  2. Hvala Ankice... mada ne bih voleo da NE pročitate knjigu posle ovih mojih razmišljanja! Knjiga nije loša (inače je na bih ni opisivao), i isto se obračunava sa tim pojmovima "američkog sna".
    I još nešto... iako volim Štulića i često korisitm njegove stihove, ne bih ga nazvao "misliocem". Pre bih rekao da je on čovek koji je imao dar da iskaže svoja OSEĆANJA, pre nego neke promišljene ideje. Mislim da je on "umetnik", a ne "mislilac".

    ОдговориИзбриши