Jedna od stvari koju predlažem u svojoj knjizi "Uloga frizera u savremenom društvu" je da sami sebi možete dati odgovor na bilo koje životno pitanje, ako postavite osnove onako kako sam predložio.
Međutim, u poslednje vreme ja ne uspevam da dam odgovor na pitanje: Da li su antidepresivi lek ili narkotik? Da krenem sa obrazlaganjem:
Osnovni podaci
Razvojem nauke su utvrđeni mnogi modeli o radu mozga, definisani su mnogi fizički i hemijski procesi koji učestvuju u ovom fascinantno složenom procesu.
Jedna od posledica ovog izuzetnog napretka je i otkrivanje supstanci koje svojim prisustvom utiču na rad mozga. Ovo su supstance koje sam organizam stvara, i biološka regulacija bi trebala da obezbedi da se te supstance stvaraju onda kada treba, i to u tačno potrebnim količinama, ni manje ni više.
Priznaćete, prilično zahtevan posao :)
Idemo dalje... kad je već otkriveno da puka hemija može promeniti način razmišljanja, zašto da ne pomognemo onima čiji organizam iz ko zna kog razloga ima problema sa stvaranjem ovih supstanci. (Ovo je sasvim logično! Ako vaš organizam ima problema sa stvaranjem npr. insulina, naravno da ćete ga uzeti lekovima, nećete postavljati moralna pitanja, dok ne umrete!)
Zanimljivi rezultati
Prošlo je već dovoljno godina od kako su antidepresivi u upotrebi, i sada se sigurno može govoriti o onome što oni postižu. A rezultati su fascinantni!
Sama njihova klinička delotvornost je jedna stvar, ali posebno je zanimljivo da su hemijske supstance u stanju da promene način razmišljanja ljudi!? I to ne u prozaičnom smislu "čaša je polu prazna ili polu puna", već u suštinskom, životnom smislu. Gotovo je zastrašujuće kada shvatite da neke tamo labaratorije imaju moć da vam suštinski promene ličnost, vaša verovanja, poglede na život i svet...
Uspeh koji su ove supstance postizale toliko je ohrabrio neke naučnike da su poverovali da su na rubu rešavanja svih svetskih problema, da uz samo malo proizvodnje "some" možete dobiti zadovoljne, vredne i srećne građane. Ova opčinjenost je išla toliko daleko da je još uvek aktuelna urbana legenda o sipanju prozaka u londonski vodovod.
Oh ne, kontraefekti
I onda su polako počele da se pojavljuju "aveti". Počelo se od najgoreg, samoubistva. Po nekim istraživanjima stopa samoubistva se čak duplira kod ljudi koji koriste antidepresive (naročito mlađi). Međutim, ovo je klimava oblast, jer su ti ljudi već ionako suicidni, tako da je teško razdvojiti ko je i gde pogrešio.
Drugi veoma uobičajeni kontraefekti su: seksualna disfunkcija, dobijanje na težini, poremećaji sna, itd. Kako stvari stoje, ovi efekti su gotovo neizbežni... možda ne svi i kod svakoga, ali gotovo da ne postoji ljudsko biće koje nije podložno makar jednom od ovih efekata (a nije neuobičajeno i više njih).
Zato su kontraverzni
Ovo moje pitanje nije novo, i u celom razvijenom svetu se pokušava da se pronađe odgovor. Trenutno je zvaničan stav da će antidepresivi delovati samo na onoga kome trebaju, dok na "zdrave" osobe oni neće delovati!? Ovo je malo čudno za bilo koga ko je video snažno dejstvo antidepresiva... gotovo neshvatljivo da to na nekog neće delovati!?
Irvin D Yalom, psihoterapeut i pisac, je neko ko se u svojim knjigama bori protiv upotrebe antidepresiva. Kao lekar, nikada nije rekao da su oni štetni, ali veoma često ponavlja da ih prepisuje u zaista izuzetnim slučajevima, i ceo njegov književni rad (koji preporučujem) se zasniva na objašnjavanju procesa "lečenja" bez antidepresiva. Možda je on i najbliži istini i odgovoru na moje pitanje iz naslova. Ali, zašto se onda ogromna većina drugih lekara previše lako odlučuju na recepte?
Odgovor je možda u tome da se depresija u poslednje vreme smatra "bolešću" koju treba "lečiti", a za to nam služe "lekovi".
Yalom nasuprot tome depresiju smatra "stanjem" koje je moguće "promeniti".
Zašto "narkotik"
Pored navedenih kontraefekata, postoji još jedan, a to je vraćanje na pređešnje stanje kada se prestane sa upotrebom lekova. Onda se organizam, ili psiha, nađe u čudnom stanju želje i potrebe da se vrati u ono "srećno doba". Zar ovo nije sama definicija zavisnosti? Pristalice se brane činjenicom da nema znakova fizičke zavisnosti... ali zato postoje izuzetno jasni znaci psihičke zavisnosti koja se, u najcrnjem scenariju, završava krajem života, ali za razliku od teških droga, i uvom slučaju samoubistvom.
Da zaključim
Postoji pilula... koji ublažava tegobe i život čini lakšim. To bi trebao da je lek, zar ne? Postoji pilula... koja menja stanje svesti na dramatičan način, i dovodi do neželjenih promena, a sve uz osećaj da pruža zadovoljstvo. To bi trebalo da je narkotik, zar ne?
Podstičem sve da mi se obrate, mail-om, jer znam da je ličan razgovor o ovome prilično neprijatan, da probam da zasnam više o ovome, putem ličnih iskustava ili razmene mišljenja.
1. 9. 2011.
22. 8. 2011.
Dužnička (moralna) kriza
Tekst je malo duži, pa sam omogućio i kretanje kroz sadržaj (od kraja):
Da li postoji izlaz
Zaključak
Evoluirani kriminal
Od koga se države zadužuju
Zašto se države zadužuju
Šta je novac
Uvod
Cifre o veličini dugova, koje se sve češće pominju u okviru paničnih i defetističkih tekstova i izjava, su veličine koje prevazilaze mogućnost poimanja. U matematici je uobičajeno da se takvi brojevi pišu eksponencijalnim zapisima (x 10n).
Mi, koji ceo život živimo u nekom strahu od duga, kojima i ako nema drugih vesti govore koliki nam je dug (a ne koliko nam je dug), mi smo na ovo navikli i posmatramo to kao sudbinu nas malih i siromašnih, da nam nameću kredite da bi smo morali da radimo za njih.
Međutim, u poslednje vreme se govori o "dužničkoj krizi", gde više nisu u problemu zemlje kao mi (pa i Grčka, ipak to nikada nije bila bogata zemlja, a do pre 20-tak godina su uveliko vozili Zastave), već su u problemu najveće i najbogatije države sveta!?
Ispostavlja se da ceo svet (ili makar najveći deo) ima probleme sa velikim državnim dugovima! Toliko da Srbija spada u manje zadužene zemlje!? (Iznos duga po stanovniku).
A kome onda to ceo svet duguje, i kako se uopšte dolazi do ovakvih cifara?
Problem je prilično komplikovan i treba ga posmatrati sa nekoliko strana, da bi se sklapanjem dobila konačna slika.
Krenimo prvo od toga šta je novac?
Novac je merilo vrednosti. Nekada je ta vrednost bila zlato, i govorilo se da ste onoliko bogati (na državnom nivou) koliko zlata imate. Polako su države napuštale ovaj koncept (uključujući i US) i proglasile su same sebe vrednijim od onoga koliko imaju zlata. Drugim rečima, nekada je novčanica bila garant da za nju možete dobili određenu količinu zlata, danas to više nije slučaj.
Ideja je sledeća: mi gradimo vrednosti, i, na primer, ne možete reći da sve kuće u Americi vrede samo onoliko koliko Amerika ima zlata!? Dakle, mi smo izgradili toliko i toliko, i toliko ćemo imati novca kojim merimo svoju vrednost.
Zvuči logično... ako preterate, idete u inflaciju (eh, koliko smo gorko osetili na svojoj koži šta to znači). Pravi ekono vernici su smatrali da će tržište sve uravnotežiti... cena novca će jednostavno morati da prati istinsku vrednost.
Međutim, sa povećavanjem bogatstva (vrednosti) počelo je da dolazi do takozvanih mehura (bubble). Što više proizvodite, povećavate ukupnu vrednost, povećavate količinu novca, ali to ne prati i upotrebnu vrednost, ta vrednost nikome nije potrebna, ili je bar niko ne upotrebljava. Ovo može da dovede do situacije gde ste "na papiru" bogati, ali realno nemate ništa. (Ovo je uglavnom kriza 30-tih godina prošlog veka, i uvod u II svetski rat.)
Danas smo svedoci još jednog fenomena. To su "vrednosti" usluga i drugih nematerijalnih dobara. Uzmimo primer interneta... mnoge firme, ili čak dobar deo US ekonomije je zasnovan na "informatičkim dobrima". Realno, tu nema nikakve fizički opipljive robe, već znanje, programi, sistemi... šta sve ne. Ova "informatička dobra" realno donose novac, jer ih možete prodati, pa stoga imaju i vrednost. Što se više koriste, to se više proizvode... i to polako utiče na vrednost cele ekonomije! Najednom, US postaju veoma bogate (i realno, za svoje proizvode dobijaju novac), ali ovo ujedno i podiže vrednost države... do neslućenih visina i brojeva u dolarima!
Naravno, glupo je reći da su Internet i računari krivi za globalnu ekonomsku krizu, ali imaju deo uticaja, posredno, jer opisani finansijski modeli koji su stvoreni u prošlosti jednostavno nisu dovoljno dobri da rukuju sa novonastalom situacijom izraslom oko tehnološke revolucije!
Sledeće pitanje je: Zašto se države zadužuju?
Da ovde budemo najjednostavniji:
- Treba održavati sve državne službe (zdravstvo, prosveta, policija, uprava...)
- Treba ulagati u infrastrukturu
- Država ima povlašćeni, ali i obavezujući položaj rukovođenja ekonomijom, pa ponekad treba da pomogne određenim ključnim granama (poljoprivredu, na primer)
... i tako dalje, mada su ovo glavne potrebe.
E sad, ako država samo troši, onda nema smisla da se zadužuje, jer nema načina kako da vrati dug (sa kamatom). Međutim, država je u takvoj poziciji da se uvek može postaviti i kao ekonomski finansijski igrač. Primer: "Ulagaću u infrastrukturu, obezbediću porast zaposlenosti i prometa sredstava, a to će meni doneti veće prihode od poreza, pa tako vraćam dug, a uz to i zarađujem!"
Dakle, država se može posmatrati i kao preduzeće (banka) koje radi na ekonomskim osnovama. Otuda interes nekih trećih lica da pozajmljuju novac državama... ko drugi ima toliku kontrolu i uvek može sa sigurnošću reći "šta će se sada dogoditi".
Da ovde zatvorimo krug: A ko pozajmljuje državama?
Oni koji imaju novca :). Ovde stvari postaju malo zamućenije i rasplinjuju se kroz mrežu odnosa, kanala, zavisnosti... U osnovi, zajmodavci mogu biti: banke, fondovi ili druge države.
- Banke imaju novca koje istorijski dobijaju od ljudi, nudeći im zauzvrat sigurnost (od krađe, nesrećnog slučaja, itd) pa čak i malu zaradu (kamatu). Ovaj novac investiraju (pozajmljuju) drugima kojima novac treba da bi nešto radili i od toga zaradili. Kada taj zaradi, vraća banci nešto više nego što je pozajmio, a banka vraća svojim štedišama nešto manje od toga. Razlika je zarada banke. Zašto banka ne bi pozajmila državi?
- Fondovi su razna udruženja koja su sposobna da sakupe veće količine novca. Pozitivan primer je sledeći: Proizvođači automobila su zaključili da imaju potrebe da izgrade novu fabriku. Zaključe da bi bilo baš dobro da fabriku naprave u nekoj nedođiji. Ne samo da će investirati u fabriku, već će pozajmiti novac i državi, koja će napraviti i put i vodovod... i kuće. Fabrika radi punom parom, ljudi su zaposleni, država zarađuje od poreza, ima srećne građane, a proizvođači automobila srećno plaćaju porez od koga, posredno, pune i svoj fond koji su osnovali i koji im sada donosi zaradu.
- Druge države se takođe mogu pojaviti kao zajmodavci. Možda imaju višak sredstava pa rade po principu banke, ili jednostavno zaključuju da bi im jačanje neke druge države donelo koristi (više će moći da izvoze u tu državu, na primer).
(Primer: Grčka je prezadužena i nema mogućnost da dug vrati. Ovo može da dovede do katastrofe. Onda Nemačka i Francuska na neki način "otkupljuju" dug Grčke i obezbeđuju joj dodatno vreme. Da bi to uradili, Nemačka i Francuska uzimaju zajam, ali pošto su njihove ekonomije jače i izdržljivije, njihovi uslovi su povoljniji. A novac obezbeđuju uglavnom banke iz zemalja zajmodavaca!)
Naravno, ovde navedeni primeri su pozitivni. Da probamo sa negativnim:
- banke od države mogu tražiti i druge usluge: razne monopole, zakone koje im donose novac (npr. naplata finansijske transakcije, i odlučivanje o visini te naplate, drugim rečima, zakon kojim se banka osigurava na zaradu).
- fondovi mogu imati negativne ciljeve. Da se zadržimo na bezopasnom gornjem primeru, na primer, fond nikada nije ni želeo da gradi fabriku. Ali planom "prevari" državu, potpiše Ugovor kojim se država obavezuje da plaća kamate na nikada željeni kredit, i eto... fond jednostavno zarađuje ne radeći, potreban je samo jedan lični kontakt sa onim koji potpisuje. A zamislite šta se sve može!
- što se tiče država, evo izmišljenog primera: Znate da neka država ne voli svoje susede i da bi ih rado sve pobili. Traže vašu pomoć. Vi ih podržite, date im kredit da kupe vaše oružje. Ne samo da prodate oružje, nego zarađujete i na kreditu, kao dodatak dobijate i "večnog" zahvalnika, i gle čuda, i taj zahvalnik je na dobitku, jer su dobro ojadili svoje "nevaljale" susede.
I šta smo sada dobili?
Evoluirani kriminal
Ovo je teoretska osnova kruga koji se stvara. Novca je sve više, što se opravdava sve većom vrednošću, (a ovde se i ne radi samo o realnom novcu, u ukupnu sumu ulaze i razne "hartije od vrednosti"). Države imaju mogućnosti i potrebe da ulažu, grade i održavaju, i to i rade. Za rukovođenje sve većom vrednošću potrebna je sve veća vrednost, države se zadužuju, i to iz logičnog razloga: "do sada smo sve vratili, usrećili zajmodavce i građane, zašto da to ne uradimo ponovo?"
Zajmodavci su takođe na dobitku, zaradili su, i srećno ulaze u novi krug, veći. A i zajmodavaca ima sve više. Ukupne brojke vrtoglavo rastu...
Ja sam u svojoj knjizi "Uloga frizera u savremenom društvu" ekonomiju nazvao "kvaziegzaktnom naukom". Više intuitivno. A onda sam pročitao objašnjenje jednog ekonomiste: "Ekonomija je matematička (egzaktna) nauka zasnovana na pretpostavci da je stabilno stanje nepromenljivo. Za razliku od drugih prirodnih nauka koje prvo izgrade čvrste osnove, pa onda razrađuju teorije, ekonomija se razvija na osnovama koje se lako mogu izvesti iz ravnoteže."
Da se zadržimo na mojoj knjizu. Tamo sam isto rekao da su bolesti savremenog društva samo kriminal i nezaposlenost. Nisam pominjao ekonomski mehur! Međutim, uopšteno govoreći, možemo reći da se pomenuta ravnoteža prekida zapravo kriminalom. O čemu se radi?
Opisani sistem možda i može da bude održiv (sustainability, tako popularna reč u poslednje vreme), ali suočava se sa osnovnom ljudskom osobinom: željom za prisvajanjem, pohlepom, sebičnošću, bezobzirnošću... jednom rečju: GLAD! (ne bukvalno "glad" - pročitajte knjigu).
Jednostavno: prisvajanje lične materijalne koristi, a na račun drugih ljudi - krađa!
Međutim, ne bilo kakvo džeparenje ili pravale... ne, ovo je vreme kriminala koji evoluira, menja se i prilagođava... ovo je vreme "Zakonskog kriminala". Kako to ide:
1. Imate moć ili samo mogućnost... da ne kažem "zlu nameru".
2. Odobravate "štetne" ugovore. (Ovo može biti na razne načine, ali na krajeva, sve se na kraju svede da svi drugi to treba da plate, a vi da zaradite)
3. Pravite Zakone koji omogućavaju finansijsku dobit samo vama, a na uštrb zajednice.
Za ovo sa Zakonom je karakterističan primer OFPS. To je pravi evoluirani kriminal... smišljeno napravljen zakon koji pojedincima omogućava korist!
Shvatate li: nekada je bio zakon prve bračne noći, zar ne? Danas je to kriminal. Bio je zakon robovlasništvo.. danas se za to ide na doživotnu, i tako dalje.... Današnji primeri kriminala koji osećamo ali ništa ne možemo jer su zaštićeni zakonom su i OFPS i svi oni primeri negativnog zaduživanja koje sam ranije naveo.. a i sami možete da shvatite koliko takvih primera danas postoji. Nešto od današnjih Zakona će morati da bude opisano, izdvojeno i označeno kao kriminal!
Nije, i nikada to neće biti lak proces! Poigravamo se sa osnovnim ljudskim instinktima, tražimo od pojedinaca veoma veliku socijalnu svesnost da bi mogli da nastavimo da evoluiramo kao vrsta.
Nije ovo utopija! Primer skandinavskih zemalja gde su poslovni moral ali i Zakoni već prešli neka biološka ograničenja vrste :) Ili, nama bliža Slovenija, gde je procenat siromašnih među najmanjim na svetu, ali je zato procenat prebogatih možda i najmanji na svetu!
Udobno živeti i "prodavati" za novac svoj rad, umeće ili veštine je pozitivno, ali biti previše bogat je nepristojno (da ne kažem da implicira kriminal).
(Primer dva: Da bi investitori znali gde mogu da ulažu, koriste usluge Agencija koje procenjuju koliko je ko sposoban da vrati. Jedna od tih agencija je nedavno smanjila rejting US države, što je izazavalo komentare i panične reakcije. Nedugo zatim počinju US službe da otpuštaju istu tu Agenciju! Ispostavilo se da US u stvari velikim delom finansira istu agenciju, i time se stvara paradoks: "mi te plaćamo, uredno i mnogo, a ti govoriš da mi ne možemo da plaćamo"!? I u pravu su, zar ne? Idemo dalje: "Zašto ta vaša Agencija nije upozorila na loše stanje 2008, nego su zbog vaših podsticanja mnogi propali? - Zbog ovoga ćemo vas tužiti".
U pravu su, zar ne?
A Agencija je samo iznosila istinu, u pravu je zar ne?
E, ovo je jedna vrsta evoliuranog kriminala :), i sa jedne, i sa druge strane. Prava glavolomka :) )
A sve kriminalne radnje onih na vlasti, i onih koji nisu na vlasti ali umeju da manipulišu, se na kraju preliju na plaćanje od strane građana, kroz poreze, doprinose, takse, akcize...
Zaključak
Dakle, svi potrebni sastojci su tu: Finansijski mehur naduvan do pucanja i opasno uzdrmana ravnoteža na kojoj je zasnovan ceo sistem! Krah postojećeg sistema se sada već može jasno zamisliti. Mnogo je onih koji smatraju da je "pucanj" neizbežan i najavljuju kataklizmu.
Kao dodatni negativni proces je i naglo i brzo jačanje ekonomije Kine. Ovo samo dodatno utiče na "klimanje" ravnoteže.
(Da se razumemo, cela ova analiza je zasnovana na velikim svetskim ekonomijama, a ne na ekonomiji Srbije. Mi imamo nešto veze sa time, ali ne mnogo. Drugim rečima, ako sve padne, pašćemo i mi, ali ako ne padne, mi moramo mnogo više da se trudimo da bi se popeli.)
Ipak, ima nade da će sve ostati kako jeste bar još neko vreme. Paroksalno, ali najveći element koji podržava postojeće stanje je upravo alternativa.... Nijedna druga ideja ni približno ne može da zadovolji sve što je potrebno da bi ljudska vrsta nastavila da postoji.
Što se tiče dužničke krize... sve se svodi na to da države pronalaze načine da od svojih građana uzmu novac. Ne smeju da preteruju, jer onda seku granu na kojoj sede.
Nema ovde mesta nekoj teoriji zavere. Najveće zavere koje se ostvaruju su na nižim nivoima, u sferi evoluiranog kriminala.
Kako se može izaći iz ovog kruga?
Postoji nekoliko mogućnosti (poredak po verovatnoći ostvarivanja, prvo najverovatniji):
1. Sve ostaje kako jeste. Kao što sam rekao, alternative su toliko nejasne, ako uopšte i postoje. Neko će malo popustiti, drugi zategnuti... Do nekih novih ideja i mogućnosti. (Ovo je najverovatniji scenario, nedefinisanog roka)
2. Stvari krenu loše u agresivnom smislu. Ekonomsku krizu 30-tih je nasledio svetski rat. Ovoje dokaz da to može da se desi. U ovom trenutku nema jasnih podela i blokova koje bi mogle da ratuju, ali ima veoma velikih unutrašnjih tenzija koje mogu da dovedu do bujanja rušilačkih ideja. Nemačkoj je bilo potrebno oko 10 godina od pojave ideja do pokretanja haosa. Danas se stvari odvijaju brže. Ako kažemo da se neke ideje javljaju sada, možemo da zamislimo potencijalni rat u drugoj polovini ove decenije ili ranim 20-tim ovog veka.
Kao požar u šumi, i u najnegativnijem potražimo klicu ... ako bilo ko preživi.
3. Da se ostvari čudotvorni napredak. Neki značajniji pronalazak na polju energije bi mogao da dovede do smirivanja situacije. Nije ovo toliko nemoguće i neverovatno, ali je sigurno nešto na šta se ne možete osloniti.
4. Da evoluira ljudsko socijalno ponašanje. E, ovo bi bio najbolji scenario. Ali, ujedno je i najmanje verovatan. Korak ka idealnom komunističkom društvu: "Daj koliko možeš, uzmi koliko ti je potrebno" :) U konkretnom slučaju, to bi bio obračun sa evoluiranim kriminalom, pronalaženje načina da se takve stvari označe i prebace na "drugu stranu". Ovo bi drastično olakšalo teret i otkrilo nam nove puteve.
Da li postoji izlaz
Zaključak
Evoluirani kriminal
Od koga se države zadužuju
Zašto se države zadužuju
Šta je novac
Uvod
"Za mene, najvažniji problemi su zloupotreba moći, podsticanje nerealnog, i ludo prekomerno trošenje."
Simon Johnson, bivši glavni ekonomista Međunarodnog monetarnog fondaUvod
Cifre o veličini dugova, koje se sve češće pominju u okviru paničnih i defetističkih tekstova i izjava, su veličine koje prevazilaze mogućnost poimanja. U matematici je uobičajeno da se takvi brojevi pišu eksponencijalnim zapisima (x 10n).
Mi, koji ceo život živimo u nekom strahu od duga, kojima i ako nema drugih vesti govore koliki nam je dug (a ne koliko nam je dug), mi smo na ovo navikli i posmatramo to kao sudbinu nas malih i siromašnih, da nam nameću kredite da bi smo morali da radimo za njih.
Međutim, u poslednje vreme se govori o "dužničkoj krizi", gde više nisu u problemu zemlje kao mi (pa i Grčka, ipak to nikada nije bila bogata zemlja, a do pre 20-tak godina su uveliko vozili Zastave), već su u problemu najveće i najbogatije države sveta!?
Ispostavlja se da ceo svet (ili makar najveći deo) ima probleme sa velikim državnim dugovima! Toliko da Srbija spada u manje zadužene zemlje!? (Iznos duga po stanovniku).
A kome onda to ceo svet duguje, i kako se uopšte dolazi do ovakvih cifara?
Problem je prilično komplikovan i treba ga posmatrati sa nekoliko strana, da bi se sklapanjem dobila konačna slika.
Krenimo prvo od toga šta je novac?
Novac je merilo vrednosti. Nekada je ta vrednost bila zlato, i govorilo se da ste onoliko bogati (na državnom nivou) koliko zlata imate. Polako su države napuštale ovaj koncept (uključujući i US) i proglasile su same sebe vrednijim od onoga koliko imaju zlata. Drugim rečima, nekada je novčanica bila garant da za nju možete dobili određenu količinu zlata, danas to više nije slučaj.
Ideja je sledeća: mi gradimo vrednosti, i, na primer, ne možete reći da sve kuće u Americi vrede samo onoliko koliko Amerika ima zlata!? Dakle, mi smo izgradili toliko i toliko, i toliko ćemo imati novca kojim merimo svoju vrednost.
Zvuči logično... ako preterate, idete u inflaciju (eh, koliko smo gorko osetili na svojoj koži šta to znači). Pravi ekono vernici su smatrali da će tržište sve uravnotežiti... cena novca će jednostavno morati da prati istinsku vrednost.
Međutim, sa povećavanjem bogatstva (vrednosti) počelo je da dolazi do takozvanih mehura (bubble). Što više proizvodite, povećavate ukupnu vrednost, povećavate količinu novca, ali to ne prati i upotrebnu vrednost, ta vrednost nikome nije potrebna, ili je bar niko ne upotrebljava. Ovo može da dovede do situacije gde ste "na papiru" bogati, ali realno nemate ništa. (Ovo je uglavnom kriza 30-tih godina prošlog veka, i uvod u II svetski rat.)
Danas smo svedoci još jednog fenomena. To su "vrednosti" usluga i drugih nematerijalnih dobara. Uzmimo primer interneta... mnoge firme, ili čak dobar deo US ekonomije je zasnovan na "informatičkim dobrima". Realno, tu nema nikakve fizički opipljive robe, već znanje, programi, sistemi... šta sve ne. Ova "informatička dobra" realno donose novac, jer ih možete prodati, pa stoga imaju i vrednost. Što se više koriste, to se više proizvode... i to polako utiče na vrednost cele ekonomije! Najednom, US postaju veoma bogate (i realno, za svoje proizvode dobijaju novac), ali ovo ujedno i podiže vrednost države... do neslućenih visina i brojeva u dolarima!
Naravno, glupo je reći da su Internet i računari krivi za globalnu ekonomsku krizu, ali imaju deo uticaja, posredno, jer opisani finansijski modeli koji su stvoreni u prošlosti jednostavno nisu dovoljno dobri da rukuju sa novonastalom situacijom izraslom oko tehnološke revolucije!
Sledeće pitanje je: Zašto se države zadužuju?
Da ovde budemo najjednostavniji:
- Treba održavati sve državne službe (zdravstvo, prosveta, policija, uprava...)
- Treba ulagati u infrastrukturu
- Država ima povlašćeni, ali i obavezujući položaj rukovođenja ekonomijom, pa ponekad treba da pomogne određenim ključnim granama (poljoprivredu, na primer)
... i tako dalje, mada su ovo glavne potrebe.
E sad, ako država samo troši, onda nema smisla da se zadužuje, jer nema načina kako da vrati dug (sa kamatom). Međutim, država je u takvoj poziciji da se uvek može postaviti i kao ekonomski finansijski igrač. Primer: "Ulagaću u infrastrukturu, obezbediću porast zaposlenosti i prometa sredstava, a to će meni doneti veće prihode od poreza, pa tako vraćam dug, a uz to i zarađujem!"
Dakle, država se može posmatrati i kao preduzeće (banka) koje radi na ekonomskim osnovama. Otuda interes nekih trećih lica da pozajmljuju novac državama... ko drugi ima toliku kontrolu i uvek može sa sigurnošću reći "šta će se sada dogoditi".
Da ovde zatvorimo krug: A ko pozajmljuje državama?
Oni koji imaju novca :). Ovde stvari postaju malo zamućenije i rasplinjuju se kroz mrežu odnosa, kanala, zavisnosti... U osnovi, zajmodavci mogu biti: banke, fondovi ili druge države.
- Banke imaju novca koje istorijski dobijaju od ljudi, nudeći im zauzvrat sigurnost (od krađe, nesrećnog slučaja, itd) pa čak i malu zaradu (kamatu). Ovaj novac investiraju (pozajmljuju) drugima kojima novac treba da bi nešto radili i od toga zaradili. Kada taj zaradi, vraća banci nešto više nego što je pozajmio, a banka vraća svojim štedišama nešto manje od toga. Razlika je zarada banke. Zašto banka ne bi pozajmila državi?
- Fondovi su razna udruženja koja su sposobna da sakupe veće količine novca. Pozitivan primer je sledeći: Proizvođači automobila su zaključili da imaju potrebe da izgrade novu fabriku. Zaključe da bi bilo baš dobro da fabriku naprave u nekoj nedođiji. Ne samo da će investirati u fabriku, već će pozajmiti novac i državi, koja će napraviti i put i vodovod... i kuće. Fabrika radi punom parom, ljudi su zaposleni, država zarađuje od poreza, ima srećne građane, a proizvođači automobila srećno plaćaju porez od koga, posredno, pune i svoj fond koji su osnovali i koji im sada donosi zaradu.
- Druge države se takođe mogu pojaviti kao zajmodavci. Možda imaju višak sredstava pa rade po principu banke, ili jednostavno zaključuju da bi im jačanje neke druge države donelo koristi (više će moći da izvoze u tu državu, na primer).
(Primer: Grčka je prezadužena i nema mogućnost da dug vrati. Ovo može da dovede do katastrofe. Onda Nemačka i Francuska na neki način "otkupljuju" dug Grčke i obezbeđuju joj dodatno vreme. Da bi to uradili, Nemačka i Francuska uzimaju zajam, ali pošto su njihove ekonomije jače i izdržljivije, njihovi uslovi su povoljniji. A novac obezbeđuju uglavnom banke iz zemalja zajmodavaca!)
Naravno, ovde navedeni primeri su pozitivni. Da probamo sa negativnim:
- banke od države mogu tražiti i druge usluge: razne monopole, zakone koje im donose novac (npr. naplata finansijske transakcije, i odlučivanje o visini te naplate, drugim rečima, zakon kojim se banka osigurava na zaradu).
- fondovi mogu imati negativne ciljeve. Da se zadržimo na bezopasnom gornjem primeru, na primer, fond nikada nije ni želeo da gradi fabriku. Ali planom "prevari" državu, potpiše Ugovor kojim se država obavezuje da plaća kamate na nikada željeni kredit, i eto... fond jednostavno zarađuje ne radeći, potreban je samo jedan lični kontakt sa onim koji potpisuje. A zamislite šta se sve može!
- što se tiče država, evo izmišljenog primera: Znate da neka država ne voli svoje susede i da bi ih rado sve pobili. Traže vašu pomoć. Vi ih podržite, date im kredit da kupe vaše oružje. Ne samo da prodate oružje, nego zarađujete i na kreditu, kao dodatak dobijate i "večnog" zahvalnika, i gle čuda, i taj zahvalnik je na dobitku, jer su dobro ojadili svoje "nevaljale" susede.
I šta smo sada dobili?
Evoluirani kriminal
Ovo je teoretska osnova kruga koji se stvara. Novca je sve više, što se opravdava sve većom vrednošću, (a ovde se i ne radi samo o realnom novcu, u ukupnu sumu ulaze i razne "hartije od vrednosti"). Države imaju mogućnosti i potrebe da ulažu, grade i održavaju, i to i rade. Za rukovođenje sve većom vrednošću potrebna je sve veća vrednost, države se zadužuju, i to iz logičnog razloga: "do sada smo sve vratili, usrećili zajmodavce i građane, zašto da to ne uradimo ponovo?"
Zajmodavci su takođe na dobitku, zaradili su, i srećno ulaze u novi krug, veći. A i zajmodavaca ima sve više. Ukupne brojke vrtoglavo rastu...
Ja sam u svojoj knjizi "Uloga frizera u savremenom društvu" ekonomiju nazvao "kvaziegzaktnom naukom". Više intuitivno. A onda sam pročitao objašnjenje jednog ekonomiste: "Ekonomija je matematička (egzaktna) nauka zasnovana na pretpostavci da je stabilno stanje nepromenljivo. Za razliku od drugih prirodnih nauka koje prvo izgrade čvrste osnove, pa onda razrađuju teorije, ekonomija se razvija na osnovama koje se lako mogu izvesti iz ravnoteže."
Da se zadržimo na mojoj knjizu. Tamo sam isto rekao da su bolesti savremenog društva samo kriminal i nezaposlenost. Nisam pominjao ekonomski mehur! Međutim, uopšteno govoreći, možemo reći da se pomenuta ravnoteža prekida zapravo kriminalom. O čemu se radi?
Opisani sistem možda i može da bude održiv (sustainability, tako popularna reč u poslednje vreme), ali suočava se sa osnovnom ljudskom osobinom: željom za prisvajanjem, pohlepom, sebičnošću, bezobzirnošću... jednom rečju: GLAD! (ne bukvalno "glad" - pročitajte knjigu).
Jednostavno: prisvajanje lične materijalne koristi, a na račun drugih ljudi - krađa!
Međutim, ne bilo kakvo džeparenje ili pravale... ne, ovo je vreme kriminala koji evoluira, menja se i prilagođava... ovo je vreme "Zakonskog kriminala". Kako to ide:
1. Imate moć ili samo mogućnost... da ne kažem "zlu nameru".
2. Odobravate "štetne" ugovore. (Ovo može biti na razne načine, ali na krajeva, sve se na kraju svede da svi drugi to treba da plate, a vi da zaradite)
3. Pravite Zakone koji omogućavaju finansijsku dobit samo vama, a na uštrb zajednice.
Za ovo sa Zakonom je karakterističan primer OFPS. To je pravi evoluirani kriminal... smišljeno napravljen zakon koji pojedincima omogućava korist!
Shvatate li: nekada je bio zakon prve bračne noći, zar ne? Danas je to kriminal. Bio je zakon robovlasništvo.. danas se za to ide na doživotnu, i tako dalje.... Današnji primeri kriminala koji osećamo ali ništa ne možemo jer su zaštićeni zakonom su i OFPS i svi oni primeri negativnog zaduživanja koje sam ranije naveo.. a i sami možete da shvatite koliko takvih primera danas postoji. Nešto od današnjih Zakona će morati da bude opisano, izdvojeno i označeno kao kriminal!
Nije, i nikada to neće biti lak proces! Poigravamo se sa osnovnim ljudskim instinktima, tražimo od pojedinaca veoma veliku socijalnu svesnost da bi mogli da nastavimo da evoluiramo kao vrsta.
Nije ovo utopija! Primer skandinavskih zemalja gde su poslovni moral ali i Zakoni već prešli neka biološka ograničenja vrste :) Ili, nama bliža Slovenija, gde je procenat siromašnih među najmanjim na svetu, ali je zato procenat prebogatih možda i najmanji na svetu!
Udobno živeti i "prodavati" za novac svoj rad, umeće ili veštine je pozitivno, ali biti previše bogat je nepristojno (da ne kažem da implicira kriminal).
(Primer dva: Da bi investitori znali gde mogu da ulažu, koriste usluge Agencija koje procenjuju koliko je ko sposoban da vrati. Jedna od tih agencija je nedavno smanjila rejting US države, što je izazavalo komentare i panične reakcije. Nedugo zatim počinju US službe da otpuštaju istu tu Agenciju! Ispostavilo se da US u stvari velikim delom finansira istu agenciju, i time se stvara paradoks: "mi te plaćamo, uredno i mnogo, a ti govoriš da mi ne možemo da plaćamo"!? I u pravu su, zar ne? Idemo dalje: "Zašto ta vaša Agencija nije upozorila na loše stanje 2008, nego su zbog vaših podsticanja mnogi propali? - Zbog ovoga ćemo vas tužiti".
U pravu su, zar ne?
A Agencija je samo iznosila istinu, u pravu je zar ne?
E, ovo je jedna vrsta evoliuranog kriminala :), i sa jedne, i sa druge strane. Prava glavolomka :) )
A sve kriminalne radnje onih na vlasti, i onih koji nisu na vlasti ali umeju da manipulišu, se na kraju preliju na plaćanje od strane građana, kroz poreze, doprinose, takse, akcize...
Zaključak
Dakle, svi potrebni sastojci su tu: Finansijski mehur naduvan do pucanja i opasno uzdrmana ravnoteža na kojoj je zasnovan ceo sistem! Krah postojećeg sistema se sada već može jasno zamisliti. Mnogo je onih koji smatraju da je "pucanj" neizbežan i najavljuju kataklizmu.
Kao dodatni negativni proces je i naglo i brzo jačanje ekonomije Kine. Ovo samo dodatno utiče na "klimanje" ravnoteže.
(Da se razumemo, cela ova analiza je zasnovana na velikim svetskim ekonomijama, a ne na ekonomiji Srbije. Mi imamo nešto veze sa time, ali ne mnogo. Drugim rečima, ako sve padne, pašćemo i mi, ali ako ne padne, mi moramo mnogo više da se trudimo da bi se popeli.)
Ipak, ima nade da će sve ostati kako jeste bar još neko vreme. Paroksalno, ali najveći element koji podržava postojeće stanje je upravo alternativa.... Nijedna druga ideja ni približno ne može da zadovolji sve što je potrebno da bi ljudska vrsta nastavila da postoji.
Što se tiče dužničke krize... sve se svodi na to da države pronalaze načine da od svojih građana uzmu novac. Ne smeju da preteruju, jer onda seku granu na kojoj sede.
Nema ovde mesta nekoj teoriji zavere. Najveće zavere koje se ostvaruju su na nižim nivoima, u sferi evoluiranog kriminala.
Kako se može izaći iz ovog kruga?
Postoji nekoliko mogućnosti (poredak po verovatnoći ostvarivanja, prvo najverovatniji):
1. Sve ostaje kako jeste. Kao što sam rekao, alternative su toliko nejasne, ako uopšte i postoje. Neko će malo popustiti, drugi zategnuti... Do nekih novih ideja i mogućnosti. (Ovo je najverovatniji scenario, nedefinisanog roka)
2. Stvari krenu loše u agresivnom smislu. Ekonomsku krizu 30-tih je nasledio svetski rat. Ovoje dokaz da to može da se desi. U ovom trenutku nema jasnih podela i blokova koje bi mogle da ratuju, ali ima veoma velikih unutrašnjih tenzija koje mogu da dovedu do bujanja rušilačkih ideja. Nemačkoj je bilo potrebno oko 10 godina od pojave ideja do pokretanja haosa. Danas se stvari odvijaju brže. Ako kažemo da se neke ideje javljaju sada, možemo da zamislimo potencijalni rat u drugoj polovini ove decenije ili ranim 20-tim ovog veka.
Kao požar u šumi, i u najnegativnijem potražimo klicu ... ako bilo ko preživi.
3. Da se ostvari čudotvorni napredak. Neki značajniji pronalazak na polju energije bi mogao da dovede do smirivanja situacije. Nije ovo toliko nemoguće i neverovatno, ali je sigurno nešto na šta se ne možete osloniti.
4. Da evoluira ljudsko socijalno ponašanje. E, ovo bi bio najbolji scenario. Ali, ujedno je i najmanje verovatan. Korak ka idealnom komunističkom društvu: "Daj koliko možeš, uzmi koliko ti je potrebno" :) U konkretnom slučaju, to bi bio obračun sa evoluiranim kriminalom, pronalaženje načina da se takve stvari označe i prebace na "drugu stranu". Ovo bi drastično olakšalo teret i otkrilo nam nove puteve.
10. 8. 2011.
M. Uelbek - Elementarne čestice
Razgledajući šta da čitam na odmoru, naleteo sam na Elementarne čestice (Michel Houellebecq, Les Particules élémentaires, 1998). O ovom piscu imam nešto što bi se moglo nazvati lepim mišljenjem, naravno sa velikom zadrškom, što sam opisao i na ovom blogu u tekstu o knjizi: Mogućnost ostrva.
U međuvremenu sam pročitao da je Mišel jednom prilikom gostovao u Rusiji, gde ga smatraju "najvećim živim piscem"!? Zaista mislim da su Rusi nacija koja je možda najkompetentnija po ovom pitanju. Još od Tolstoja i Dostojevskog, oni su uvek tu, puno čitaju, uvek su moderni i uvek znaju šta valja. (Volim Solženjicinov "Jedan dan Ivana Denisoviča", a Limonov mi je odavno ukazao na nove horizonte.) I, gladna ruska publika se okupila da sluša svog idola, koji ih je, kako bi to samo Uelbek mogao, hladno i mrzovoljno odbacio.
Još sam na koricama pročitao da se radi o priči o dva polubrata, jedan hladan (impotentan) asocijalan naučnik i drugi koji seks smatra jedinom razlogom postojanja - koja su zapravo dve strane ličnosti samog pisca.
Prepoznajući sopstvena razmišljanja o "sreći" koja je zapravo seksualno uzbuđenje nasuprot intelektualne promišljenosti, koja je zapravo nedruštvena hladnoća, knjigu sam kupio, i sa uzbuđenjem koje me odavno nije zahvatilo, željno očekivao da počnem sa prvim stranicama.
...
Prešao sam već polovinu knjige kada sam prvi put pisao ovu recenziju, i tada sam napisao: "Ih, pih."
...
Osetio sam mnogo besmislenog preterivanja. To mi je davalo utisak neistine, pa čak i dosade... što naravno vodi do neslaganja. (Osetio sam se kao ruski fanovi: očekivao sam, a dobio sam ništa, razočaranje.) Uelbeka nazivaju lucidnim kritičarem savremenog zapadnog društva, a sve je izgledalo kao povlađivanje tom društvu, jer je jedina kritika izrečena preterivanjem, a to onda i nije neka kritika.
Sve vreme morate krajičkom uma da mislite: "Ti si, čoveče, lud. Idi leči se, nemoj da nas daviš".
Međutim, kako se bližio kraj, stvari su izgledale bolje. Šta se promenilo?
Pisac je konačno svoje likove stavio u stanje zadovoljstva i neke vrste sreće! Ako vi sve vreme samo negodujete i opisujete svoje nesreće i nesporazume... onda sa vama nešto nije u redu, a ne sa svetom koji vas okružuje. Međutim, ako objavite šta volite i čemu težite, ako priznate lepotu i zadovoljstvo, pa čak i zadovoljenje, onda postajete ljudsko biće, a ne promašaj.
O pomenutoj knjizi: Mogućnost ostrva sam često mislio čitajući Čestice. Smatrao sam je zrelijom i kvalitetnijom (a i napisana je 5 godina kasnije). Međutim, na kraju se ispostavilo da je "Mogućnost ostrva" samo nastavak "Elementarnih čestica", pa čak, ako se dobro sećam, ima i istih likova. (Trivija: Iggy Pop je inspirisan knjigom "Mogućnost ostrva" napravio ceo album: Préliminaires.)
....
I, umesto zaključka, izrodila mi se jedna misao (ne bavim se psihijatrijom, ovo je možda već opšte mesto), a to je: da je depresija zapravo stanje (da ne kažem bolest) sebičnosti. Nije svako ko je sebičan ujedno i depresivan, ali izgleda da je svako ko je depresivan, u stvari, sebičan. Ne ume da pruži zadovoljstvo, da se raduje tuđem uspehu...
U međuvremenu sam pročitao da je Mišel jednom prilikom gostovao u Rusiji, gde ga smatraju "najvećim živim piscem"!? Zaista mislim da su Rusi nacija koja je možda najkompetentnija po ovom pitanju. Još od Tolstoja i Dostojevskog, oni su uvek tu, puno čitaju, uvek su moderni i uvek znaju šta valja. (Volim Solženjicinov "Jedan dan Ivana Denisoviča", a Limonov mi je odavno ukazao na nove horizonte.) I, gladna ruska publika se okupila da sluša svog idola, koji ih je, kako bi to samo Uelbek mogao, hladno i mrzovoljno odbacio.
Još sam na koricama pročitao da se radi o priči o dva polubrata, jedan hladan (impotentan) asocijalan naučnik i drugi koji seks smatra jedinom razlogom postojanja - koja su zapravo dve strane ličnosti samog pisca.
Prepoznajući sopstvena razmišljanja o "sreći" koja je zapravo seksualno uzbuđenje nasuprot intelektualne promišljenosti, koja je zapravo nedruštvena hladnoća, knjigu sam kupio, i sa uzbuđenjem koje me odavno nije zahvatilo, željno očekivao da počnem sa prvim stranicama.
...
Prešao sam već polovinu knjige kada sam prvi put pisao ovu recenziju, i tada sam napisao: "Ih, pih."
...
Osetio sam mnogo besmislenog preterivanja. To mi je davalo utisak neistine, pa čak i dosade... što naravno vodi do neslaganja. (Osetio sam se kao ruski fanovi: očekivao sam, a dobio sam ništa, razočaranje.) Uelbeka nazivaju lucidnim kritičarem savremenog zapadnog društva, a sve je izgledalo kao povlađivanje tom društvu, jer je jedina kritika izrečena preterivanjem, a to onda i nije neka kritika.
Sve vreme morate krajičkom uma da mislite: "Ti si, čoveče, lud. Idi leči se, nemoj da nas daviš".
Međutim, kako se bližio kraj, stvari su izgledale bolje. Šta se promenilo?
Pisac je konačno svoje likove stavio u stanje zadovoljstva i neke vrste sreće! Ako vi sve vreme samo negodujete i opisujete svoje nesreće i nesporazume... onda sa vama nešto nije u redu, a ne sa svetom koji vas okružuje. Međutim, ako objavite šta volite i čemu težite, ako priznate lepotu i zadovoljstvo, pa čak i zadovoljenje, onda postajete ljudsko biće, a ne promašaj.
O pomenutoj knjizi: Mogućnost ostrva sam često mislio čitajući Čestice. Smatrao sam je zrelijom i kvalitetnijom (a i napisana je 5 godina kasnije). Međutim, na kraju se ispostavilo da je "Mogućnost ostrva" samo nastavak "Elementarnih čestica", pa čak, ako se dobro sećam, ima i istih likova. (Trivija: Iggy Pop je inspirisan knjigom "Mogućnost ostrva" napravio ceo album: Préliminaires.)
....
I, umesto zaključka, izrodila mi se jedna misao (ne bavim se psihijatrijom, ovo je možda već opšte mesto), a to je: da je depresija zapravo stanje (da ne kažem bolest) sebičnosti. Nije svako ko je sebičan ujedno i depresivan, ali izgleda da je svako ko je depresivan, u stvari, sebičan. Ne ume da pruži zadovoljstvo, da se raduje tuđem uspehu...
22. 7. 2011.
Knjiga lobanja (istorijske vrednosti)
Tokom letovanja na moru sam pročitao knjigu "Knjiga lobanja" (Robert Silverberg, The Book of Skulls, 1972.) U neka decom mirnija vremena ovakvu knjigu bih pročitao za popodne, a ne za 10 dana, ali, sve ima svoje vrednosti.
Sa druge, kvalitativne strane, ova knjiga možda ne zaslužuje ni da se o njoj govori. Međutim, meni je bila interesantnija kao istorijsko, nego SF (naučnofantastično) štivo, na šta upućuje opis sa korica.
Ovde nama ničega od Nauke, a od Fantastike možda jedno malo "f", mada se u poređenju sa savremenijom književnošću Knjiga lobanja može svrstati u puritanski realizam :)
Sve u svemu, isprazna, hipijevska trabunjanja o besmrtnosti, veličanju besmislenog promiskuiteta uključujući i homoseksualni (a iz razloga izraženog muškog šovinizma). Sve što sam odavde mogao da izvučem su istorijske činjenice o posthipijevskoj americi, ranim 70-tim, ili kako se meni učinilo: "presidaškom" dobu.
U vreme moje mladosti, verovatno bi me ova knjiga zainteresovala, njen promiskuitet podstakao vlažne snove i izazvao bolnu nelagodu "zašto ja ne mogu tako" (na primer da 4 mlada muškarca odu u nepoznat grad sa namerom da pronađu 4 devojke u velikom stanu i tamo prenoće, naravno sve zaliju celovečernjim "trpanjem" tih nepoznatih lepotica, i u tom uspeju za samo dva sata i dva lokala!?).
Ili su zbog toga ovu knjigu svrstali u SF?
Sve u svemu, istorijska vrednost ove knjige je to što nam pokazuje zašto hipi pokret nije mogao da preživi, pokazuje nam koliko je to bilo prazno, glupo i nepromišljeno. I to je to. Možda je treba svrstati u udžbenike istorije.
Sa druge, kvalitativne strane, ova knjiga možda ne zaslužuje ni da se o njoj govori. Međutim, meni je bila interesantnija kao istorijsko, nego SF (naučnofantastično) štivo, na šta upućuje opis sa korica.
Ovde nama ničega od Nauke, a od Fantastike možda jedno malo "f", mada se u poređenju sa savremenijom književnošću Knjiga lobanja može svrstati u puritanski realizam :)
Sve u svemu, isprazna, hipijevska trabunjanja o besmrtnosti, veličanju besmislenog promiskuiteta uključujući i homoseksualni (a iz razloga izraženog muškog šovinizma). Sve što sam odavde mogao da izvučem su istorijske činjenice o posthipijevskoj americi, ranim 70-tim, ili kako se meni učinilo: "presidaškom" dobu.
U vreme moje mladosti, verovatno bi me ova knjiga zainteresovala, njen promiskuitet podstakao vlažne snove i izazvao bolnu nelagodu "zašto ja ne mogu tako" (na primer da 4 mlada muškarca odu u nepoznat grad sa namerom da pronađu 4 devojke u velikom stanu i tamo prenoće, naravno sve zaliju celovečernjim "trpanjem" tih nepoznatih lepotica, i u tom uspeju za samo dva sata i dva lokala!?).
Ili su zbog toga ovu knjigu svrstali u SF?
Sve u svemu, istorijska vrednost ove knjige je to što nam pokazuje zašto hipi pokret nije mogao da preživi, pokazuje nam koliko je to bilo prazno, glupo i nepromišljeno. I to je to. Možda je treba svrstati u udžbenike istorije.
7. 7. 2011.
Poslovanje OFPS-a tokom 2010.
Jedna od obavezujućih stavki u poslovanju organizacija kao što je OFPS je javno objavljivanje finansijskog izveštaja nezavisnih revizora.
Skoro je objavljen ovakav izveštaj za 2010. godinu, pa evo kratkog rezimea:
Podaci sa strane 4 tog izveštaja:
Ukupno prihodi: 114,4 mil din (oko 1,14 miliona evra)
od toga:
bruto plate zaposlenima: 74,3 mil din (oko 740.000 evra - ili oko 65% od prihoda !?)
Prosek plate zaposlenog je ostao oko 100.000 neto (ili na srpskom: oko 1.000 evra mesečno)
Ukupno gubitak Organizacije: 14 mil din (oko 140.000 evra)
Da se zadržimo malo na platama. Što bi rekla Lejdi Lerdi: "Pitanje: a ko drži prosek?"
Ovo su sve plate "po Zakonu" (omiljena reč OFPS-a), sa plaćenim porezima i dohocima. Pa jel' znate vi šta to znači? To znači da sa jako plaćenim poslom na samo par godina, vi ste zasnovali novu dinastiju! Obezbedili ste i sebe i svoje unučiće, a plaćaće vas svi radnici koji će se tek roditi u ovoj zemlji! (ovo je citat iz moje vizije rekonstrukcije penzionog sistema)
Još malo da se zadržimo na ovome. Takođe "po Zakonu", ovakve Organizacije imaju obavezu da najviše 30% svojih prihoda potroše na rashode. A vidimo da OFPS troši 65% samo na plate? Ukupno, kada se dodaju i ostali troškovi, OFPS posluje sa gubitkom!? Kako to?
Mislim da sam odgovor pronašao na strani 3 istog Izveštaja, mada, moram priznati da nisam sasvim siguran u ovo moje obrazloženje. Dakle, OFPS ima potraživanje od oko 500 miliona dinara (oko 5 mil. evra). "Potraživanje" znači da su izdati računi, ali nisu naplaćeni. E sad, pošto imaju potraživanje, od tog potraživanja su planirali da isplate skoro isto toliko. Ali, eto, nisu jer nisu mogli da naplate!?
VAŽNO: čak i da jesu isplatili, u istom izveštaju je spisak osnivača, dakle onih kojima se te pare trebaju isplatiti, a to su: Grand production, City records, PGP RTS, Automatik Communications, Mascom, Centroscena, HI FI centar, Juvekomerc, Komuna, Gold music, ITMM, Metropolis.
Podatak da li su isplatili nekome ili nisu, uopšte i ne smatram važnim, jer se protivim samoj postavci kolektivne zaštite prava.
I još jedna važna stvar: najveći deo prihoda dolazi od malih preduzeća i preduzetnika, koji ovo plaćaju usled primene sile i od države dozvoljenim metodama "uzimanja" sa računa. Sve je to ranije opisano ovde.
Skoro je objavljen ovakav izveštaj za 2010. godinu, pa evo kratkog rezimea:
Podaci sa strane 4 tog izveštaja:
Ukupno prihodi: 114,4 mil din (oko 1,14 miliona evra)
od toga:
bruto plate zaposlenima: 74,3 mil din (oko 740.000 evra - ili oko 65% od prihoda !?)
Prosek plate zaposlenog je ostao oko 100.000 neto (ili na srpskom: oko 1.000 evra mesečno)
Ukupno gubitak Organizacije: 14 mil din (oko 140.000 evra)
Da se zadržimo malo na platama. Što bi rekla Lejdi Lerdi: "Pitanje: a ko drži prosek?"
Ovo su sve plate "po Zakonu" (omiljena reč OFPS-a), sa plaćenim porezima i dohocima. Pa jel' znate vi šta to znači? To znači da sa jako plaćenim poslom na samo par godina, vi ste zasnovali novu dinastiju! Obezbedili ste i sebe i svoje unučiće, a plaćaće vas svi radnici koji će se tek roditi u ovoj zemlji! (ovo je citat iz moje vizije rekonstrukcije penzionog sistema)
Još malo da se zadržimo na ovome. Takođe "po Zakonu", ovakve Organizacije imaju obavezu da najviše 30% svojih prihoda potroše na rashode. A vidimo da OFPS troši 65% samo na plate? Ukupno, kada se dodaju i ostali troškovi, OFPS posluje sa gubitkom!? Kako to?
Mislim da sam odgovor pronašao na strani 3 istog Izveštaja, mada, moram priznati da nisam sasvim siguran u ovo moje obrazloženje. Dakle, OFPS ima potraživanje od oko 500 miliona dinara (oko 5 mil. evra). "Potraživanje" znači da su izdati računi, ali nisu naplaćeni. E sad, pošto imaju potraživanje, od tog potraživanja su planirali da isplate skoro isto toliko. Ali, eto, nisu jer nisu mogli da naplate!?
VAŽNO: čak i da jesu isplatili, u istom izveštaju je spisak osnivača, dakle onih kojima se te pare trebaju isplatiti, a to su: Grand production, City records, PGP RTS, Automatik Communications, Mascom, Centroscena, HI FI centar, Juvekomerc, Komuna, Gold music, ITMM, Metropolis.
Podatak da li su isplatili nekome ili nisu, uopšte i ne smatram važnim, jer se protivim samoj postavci kolektivne zaštite prava.
I još jedna važna stvar: najveći deo prihoda dolazi od malih preduzeća i preduzetnika, koji ovo plaćaju usled primene sile i od države dozvoljenim metodama "uzimanja" sa računa. Sve je to ranije opisano ovde.
30. 5. 2011.
Muškarci koji mrze žene, maj '11
E, pa evo i jednog trilera. Pretpostavljam da je ovakva vrsta romana verovatno najčitanija. Postavlja se pitanje, zašto je pridev "popularno", negativan? Zaista, ne mogu reći da previše poštujem ovakvu vrstu književnosti. Čak šta više, imam i predrasude, pa kada mi osoba sa kojom se upoznajem kaže da voli mnogo da čita, ja se zainteresujem "Šta?", a ta osoba počne da nabraja naslove tipa "Muškarci koji mrze žene"... u meni splasne svaka vrsta uzbuđenja :(
Ali, dobro. S vremena na vreme možete "oprati" mozak ovim najčešće debelim knjigama koje pročitate u rekordnom roku. Ovakve knjige se ne mogu čitati polako, jer je njihov cilj upravo to da vas natera da pogledate šta je bilo na sledećoj stranici.
Što se toga tiče, "Muškarci koji mrze žene" (Stieg Larsson, Män som hatar kvinnor, 2005) ima sve kvalitete jednog dobrog trilera. Brza radnja, jasne rečenice, kristalno obrađeni pozitivni likovi, zacrnjeni negativni likovi, i izmaglica od likova koji će se tokom radnje svrstati na jednu, ili drugu stranu - što je, na kraju krajeva, i zaplet.
Dakle, uzmete knjigu, i ne odvajate se do kasno u noć. Znači - dobra.
Međutim, "Muškarci koji mrze žene" nam daje i neke dublje poruke.
Prva je pokušaj da u našim umovima konstruišemo društvo kao što je Švedska, i da uvidimo probleme sa kojima se oni suočavaju. Ono što oni nazivaju "problemom" mi smatramo svakodnevnim životom! I ovo čini da nas malo "zaboli glava" od poremećenih vrednosti.
Druga tema koja se obrađuje je nešto što se u poslednje vreme naziva BDSM. Ovde je prikazan onaj najcrnji i najnegativniji pogled, odnosno deo. Sam sebe čudim kako sa godinama sve više postajem simpatizer BDSM-a, ali to čega sam ja simpatizer nema mnogo veze sa onim ovde opisanim. U samoj osnovi. Mada, moram priznati, da mi ponekad izgleda da je i sam pisac u stvari simpatizer, ali želi da jasno prikaže i odvoji ono što neupućeni mogu pogrešno shvatiti. Znam da je ovaj poslednji pasus malo nerazumljiv, namerno.
Ali, dobro. S vremena na vreme možete "oprati" mozak ovim najčešće debelim knjigama koje pročitate u rekordnom roku. Ovakve knjige se ne mogu čitati polako, jer je njihov cilj upravo to da vas natera da pogledate šta je bilo na sledećoj stranici.
Što se toga tiče, "Muškarci koji mrze žene" (Stieg Larsson, Män som hatar kvinnor, 2005) ima sve kvalitete jednog dobrog trilera. Brza radnja, jasne rečenice, kristalno obrađeni pozitivni likovi, zacrnjeni negativni likovi, i izmaglica od likova koji će se tokom radnje svrstati na jednu, ili drugu stranu - što je, na kraju krajeva, i zaplet.
Dakle, uzmete knjigu, i ne odvajate se do kasno u noć. Znači - dobra.
Međutim, "Muškarci koji mrze žene" nam daje i neke dublje poruke.
Prva je pokušaj da u našim umovima konstruišemo društvo kao što je Švedska, i da uvidimo probleme sa kojima se oni suočavaju. Ono što oni nazivaju "problemom" mi smatramo svakodnevnim životom! I ovo čini da nas malo "zaboli glava" od poremećenih vrednosti.
Druga tema koja se obrađuje je nešto što se u poslednje vreme naziva BDSM. Ovde je prikazan onaj najcrnji i najnegativniji pogled, odnosno deo. Sam sebe čudim kako sa godinama sve više postajem simpatizer BDSM-a, ali to čega sam ja simpatizer nema mnogo veze sa onim ovde opisanim. U samoj osnovi. Mada, moram priznati, da mi ponekad izgleda da je i sam pisac u stvari simpatizer, ali želi da jasno prikaže i odvoji ono što neupućeni mogu pogrešno shvatiti. Znam da je ovaj poslednji pasus malo nerazumljiv, namerno.
14. 5. 2011.
Incident u ulici Svetog save
Juče sam gledao kako tuku čoveka, bezrazložno i krajnje nepotrebno.
Sedeo sam u mom autu, koji sam parkirao sa strane, u hladu, nisam ometao saobraćaj, zatvorio sam par parkiranih automobila, ali i onako sedim u autu i čekam - definitivno nikome ne smetam.
Sve se dešava u ulici Svetog Save, uzana jednosmerna, sa plaćenim parkingom, odmah preko puta ulaza u centralu Komercijalne banke.
Par metara ispred mene, sa desne strane, je ulaz u dvorište stambene zgrade. Ulaz je za automobile, dobro i jasno obeležen.
Sve počinje očigledno nervoznim vozačem koji svira i nešto viče, nalazi se tik pored mene. Pokušavam da shvatim o čemu je reč, da li sam ja nešto kriv. Shvatam da je njegov bes usmeren na dve starije žene koje stoje na trotoaru, blizu ulice, ali na tom obeleženom prolazu - dakle, smetaju mu ako ima nameru da uđe u to dvorište.
Posle nekoliko minuta zbunjenosti od strane bakica, i nerviranja od strane vozača, one se sklanjaju, a on... neočekivano parkira svoj auto na mestu gde su one bile, veoma bezobrazno sužava mogući prolaz pored njegovog automobila, i definitivno zatvara svaku saobraćajnu komunikaciju sa ovim dvorištem.
Na još veće iznenađenje: izlazi, zaključava i odlazi u Komercijalnu banku!? Dobro, ni prvi ni poslednji blago bezobrazni parkirač. Na kraju krajeva, nije on kriv što centralu banke stavljaju negde gde joj je nemoguće prići kolima. Auto u poznijem životnom dobu, isto kao i vozač, BG registracije - nove tablice. Može mu se oprostiti.
Sve bi bilo u redu da se posle izvesnog vremena, iz pomenutog dvorišta, nije pojavio potencijalni izlazač! Auto noviji, vozač mlad, uredan i fin. Verovatno već naučio gde da traži krivce, brzo pronalazi vlasnika vozila u banci i traži mu da pomeri auto.
I šta se dešava? Matori odbija! Grubo i bezobrazno: Neću!
Mladić preti, da će mu udariti auto, da će mu napraviti štetu - ma jok! Torima neće ni da čuje! "Udari, ako smeš" poručuje mu preko ulice, da ga svi čuju.
Mladić, sada već vidno iznerviran, kao dete udara nogama po betonu i viče: "Da si ga pomerio, odmah!" pokušava da u svoj glas unese potrebno samopouzdanje... ali vidi se da je bitku već izgubio. Torima mu se smeje u lice, i ponovo ulazi u banku.
Ovaj na ulici ne zna šta će. Hvata se mobilnog, gleda u registraciju, nešto zove, piše SMS... šta li. Ja razmišljam: šta može da uradi? Da zove policiju!? Pauka!? Uhhh, dok dođu... Ali, prijava može da ostane, verovatno nešto može...
Ja već završavam svoje čekanje i polako se spremam da krenem. U to istrčava matori iz banke... gledam šta će... a on... odlazi do interfona iste one zgrade - dvorišta čiji je ulaz zatvorio i nekoga zove! Kakav rasplet! Matori zna nekog u toj zgradi! Oni su možda i komšije!?
Zove nekog, kratko ime... i vrlo brzo... žurno izlazi mlađi i veći čovek. Nešto stariji od ovog mladića, ali zato značajno krupniji: "Koga ćeš ti da udariš!" viče prilično glasno.
Ja sam već krenuo. Otišao sam par metara niže, ali ovo vikanje me je nateralo da zaustavim, i gledam...
Nije Grga Grmalj mnogo čekao, udarac u glavu je bio prilično brz, jak i neočekivan. Mladić je završio na zemlji bez oklevanja, uz primljenih još nekoliko udaraca.
Grga je nastavio da viče. Prestao je da udara čoveka, ali je nastavio da udara njegov auto: "Koga ćeš ti da udariš?" Pesnicom ili nekim kamenom, ne znam, ali udarci po autu su prilično odjekivali.
Moje stajanje je već uzrokovalo zastoj u saobraćaju. Niko mi ne svira - što pretpostavlja da svi vozači iza mene gledaju isto što i ja. Ali opet - moja vozačka odgovornost mi ne dozvoljava da ovako zaustavljam saobraćaj.
Pogledao sam oko sebe. Obezbeđenje banke je na samo par metara i bledo gleda ovaj boks. Tu je i mogo drugih ljudi. Svi akteri su nekako povezani sa istom zgradom - što nam daje veliku verovatnoću da se i poznaju. Dakle - moje učešće je nepotrebno. Ali, opet - stavljam se u položaj ovog udarenog. Prilično je obespravljen. Mora da je mnogo besan. Ne bih voleo da sam sada na njegovom mestu.
Da se nešto razumemo. Beogradska dvorišta i parkiranja su simbol lažne bajke o beogradskom gostoprimstvu. Beograd uopšte nije gostoprimljiv grad, kao što nije ni metropola. Dok god nema istinskog osećanja prihvatanja onogo što niste vi - a sve u cilju da svakoga ko dođe pretvorite u ono što jeste vi... taj grad nije metropola.
Beograd ne menja svoje stanovnike na bolje, i bolje bi bilo da svi to shvate, kao što razni plaćenici pokušavaju da nas ubede da smo nekoga ubili iako smo se decenijama borili protiv ubijanja. Isto takve reči bi mogli da uputimo beograđanima: "Suočite se sa istinom!"
To što zarivate noževe u gume onima koji se parkiraju blizu vaše zgrade, to što krivite nekog drugog da piša po ulazima, to što zabranjujete nekome da se kreće ili govori blizu vas... to nije gostoprimstvo. Vi ne umete. Ne umete da se nosite sa onim što imate.
Ovde nije bio kriv onaj koji je izlazio iz dvorišta. Ali, i ovi drugi su isto beograđani, iz iste zgrade, sa BG registracijama...
Ovo mi je više ličilo na sukob "centar - predgrađe". Kao što mi je neko objasnio da nema optimizma zbog očigledno dobre muzike koja se pravi u Beogradu u poslednje vreme, jer kažu: "ima tu sukoba između onih iz centra i onih drugih, iz blokova i naselja".
Ili što politička i ekonomska bes i nemoć nisu usmereni u jednom pravcu: "Nikada se ja neću udružiti sa tim homofobičarima (pederima)"!
Malo sam odlutao. Nema razloga da se ovako nešto zaključuje iz očiglenog nasilja kome sam prisustvovao. Ako neko može, neka mi objasni, šta je posle bilo... ovo što sam opisao se dešavalo na petak, 13. u ulici Svetog Save, negde oko 13 sati.
Sedeo sam u mom autu, koji sam parkirao sa strane, u hladu, nisam ometao saobraćaj, zatvorio sam par parkiranih automobila, ali i onako sedim u autu i čekam - definitivno nikome ne smetam.
Sve se dešava u ulici Svetog Save, uzana jednosmerna, sa plaćenim parkingom, odmah preko puta ulaza u centralu Komercijalne banke.
Par metara ispred mene, sa desne strane, je ulaz u dvorište stambene zgrade. Ulaz je za automobile, dobro i jasno obeležen.
Sve počinje očigledno nervoznim vozačem koji svira i nešto viče, nalazi se tik pored mene. Pokušavam da shvatim o čemu je reč, da li sam ja nešto kriv. Shvatam da je njegov bes usmeren na dve starije žene koje stoje na trotoaru, blizu ulice, ali na tom obeleženom prolazu - dakle, smetaju mu ako ima nameru da uđe u to dvorište.
Posle nekoliko minuta zbunjenosti od strane bakica, i nerviranja od strane vozača, one se sklanjaju, a on... neočekivano parkira svoj auto na mestu gde su one bile, veoma bezobrazno sužava mogući prolaz pored njegovog automobila, i definitivno zatvara svaku saobraćajnu komunikaciju sa ovim dvorištem.
Na još veće iznenađenje: izlazi, zaključava i odlazi u Komercijalnu banku!? Dobro, ni prvi ni poslednji blago bezobrazni parkirač. Na kraju krajeva, nije on kriv što centralu banke stavljaju negde gde joj je nemoguće prići kolima. Auto u poznijem životnom dobu, isto kao i vozač, BG registracije - nove tablice. Može mu se oprostiti.
Sve bi bilo u redu da se posle izvesnog vremena, iz pomenutog dvorišta, nije pojavio potencijalni izlazač! Auto noviji, vozač mlad, uredan i fin. Verovatno već naučio gde da traži krivce, brzo pronalazi vlasnika vozila u banci i traži mu da pomeri auto.
I šta se dešava? Matori odbija! Grubo i bezobrazno: Neću!
Mladić preti, da će mu udariti auto, da će mu napraviti štetu - ma jok! Torima neće ni da čuje! "Udari, ako smeš" poručuje mu preko ulice, da ga svi čuju.
Mladić, sada već vidno iznerviran, kao dete udara nogama po betonu i viče: "Da si ga pomerio, odmah!" pokušava da u svoj glas unese potrebno samopouzdanje... ali vidi se da je bitku već izgubio. Torima mu se smeje u lice, i ponovo ulazi u banku.
Ovaj na ulici ne zna šta će. Hvata se mobilnog, gleda u registraciju, nešto zove, piše SMS... šta li. Ja razmišljam: šta može da uradi? Da zove policiju!? Pauka!? Uhhh, dok dođu... Ali, prijava može da ostane, verovatno nešto može...
Ja već završavam svoje čekanje i polako se spremam da krenem. U to istrčava matori iz banke... gledam šta će... a on... odlazi do interfona iste one zgrade - dvorišta čiji je ulaz zatvorio i nekoga zove! Kakav rasplet! Matori zna nekog u toj zgradi! Oni su možda i komšije!?
Zove nekog, kratko ime... i vrlo brzo... žurno izlazi mlađi i veći čovek. Nešto stariji od ovog mladića, ali zato značajno krupniji: "Koga ćeš ti da udariš!" viče prilično glasno.
Ja sam već krenuo. Otišao sam par metara niže, ali ovo vikanje me je nateralo da zaustavim, i gledam...
Nije Grga Grmalj mnogo čekao, udarac u glavu je bio prilično brz, jak i neočekivan. Mladić je završio na zemlji bez oklevanja, uz primljenih još nekoliko udaraca.
Grga je nastavio da viče. Prestao je da udara čoveka, ali je nastavio da udara njegov auto: "Koga ćeš ti da udariš?" Pesnicom ili nekim kamenom, ne znam, ali udarci po autu su prilično odjekivali.
Moje stajanje je već uzrokovalo zastoj u saobraćaju. Niko mi ne svira - što pretpostavlja da svi vozači iza mene gledaju isto što i ja. Ali opet - moja vozačka odgovornost mi ne dozvoljava da ovako zaustavljam saobraćaj.
Pogledao sam oko sebe. Obezbeđenje banke je na samo par metara i bledo gleda ovaj boks. Tu je i mogo drugih ljudi. Svi akteri su nekako povezani sa istom zgradom - što nam daje veliku verovatnoću da se i poznaju. Dakle - moje učešće je nepotrebno. Ali, opet - stavljam se u položaj ovog udarenog. Prilično je obespravljen. Mora da je mnogo besan. Ne bih voleo da sam sada na njegovom mestu.
Da se nešto razumemo. Beogradska dvorišta i parkiranja su simbol lažne bajke o beogradskom gostoprimstvu. Beograd uopšte nije gostoprimljiv grad, kao što nije ni metropola. Dok god nema istinskog osećanja prihvatanja onogo što niste vi - a sve u cilju da svakoga ko dođe pretvorite u ono što jeste vi... taj grad nije metropola.
Beograd ne menja svoje stanovnike na bolje, i bolje bi bilo da svi to shvate, kao što razni plaćenici pokušavaju da nas ubede da smo nekoga ubili iako smo se decenijama borili protiv ubijanja. Isto takve reči bi mogli da uputimo beograđanima: "Suočite se sa istinom!"
To što zarivate noževe u gume onima koji se parkiraju blizu vaše zgrade, to što krivite nekog drugog da piša po ulazima, to što zabranjujete nekome da se kreće ili govori blizu vas... to nije gostoprimstvo. Vi ne umete. Ne umete da se nosite sa onim što imate.
Ovde nije bio kriv onaj koji je izlazio iz dvorišta. Ali, i ovi drugi su isto beograđani, iz iste zgrade, sa BG registracijama...
Ovo mi je više ličilo na sukob "centar - predgrađe". Kao što mi je neko objasnio da nema optimizma zbog očigledno dobre muzike koja se pravi u Beogradu u poslednje vreme, jer kažu: "ima tu sukoba između onih iz centra i onih drugih, iz blokova i naselja".
Ili što politička i ekonomska bes i nemoć nisu usmereni u jednom pravcu: "Nikada se ja neću udružiti sa tim homofobičarima (pederima)"!
Malo sam odlutao. Nema razloga da se ovako nešto zaključuje iz očiglenog nasilja kome sam prisustvovao. Ako neko može, neka mi objasni, šta je posle bilo... ovo što sam opisao se dešavalo na petak, 13. u ulici Svetog Save, negde oko 13 sati.
Пријавите се на:
Постови (Atom)